Nova Evropa

žan, i pošao u kradju. Ovaj divljak počeo je da kao nadničar u Ženevi zaslužuje novac, koji je razume se propijao, te je živeo kao izmet ljudski, dok najposle nije ubio i opljačkao jednog starčića. Uhvaćen, sudjen je, i osudjen na smrt, Tamo nisu sentimentalni. No sle, u tamnici 6a odmah opkoliše popovi, i svi članovi hrišćanskih društava, dobrotvorne dame, i tL, d.. U tamnici ga naučiše da čita i da piše, stadoše mu tumačiti Evandjelje, probudiše u njega svest, i toliko su ба tamo savetovali, ubedjivali, gnjavili, gnječili i mesili, da je пароsletku sam svečano priznao svoj zločin, Obraćen, pisao je sucu, da je doista izmet ljudski, ali da 8a je i kao takva udostojio ipak sam Gospod, ozario i poslao mu blagoslov, Zatalasala se cela Ženeva, cela dobrotvorna i blagočestiva Ženeva! Što je god bilo višegša i bolje vaspitanoga, pojurilo je k njemu u tamnicu; — Rišara grle, ljube, »ti brate naš«, »na tebe je sišao Božji blagoslov«, A sam Rišar, samo plače od ushićenja, da je na njega sišla milost blagoslova Božjeg, dok se predje u celom detinjstvu i mladosti radovao jedino da pojede što svinje jedu. »Eto sada je i na mene sišla blagodat Gospoda Boga i ja umirem u Gospodu.« — »Da, da, Rišar, umri u Gospod, ti si prolio krv i dužan si da umreš u Gospodu. lako si ti u stvari nevin, jer Boda nisi pre poznavao, kada si svinjama zavideo na žiru, i kada su te bili kad bi od svinje ukrao što za sebe za hranu {to što si činio nije bilo lepo, jer krasti je zabranjeno), — ali ti si prolio krv, pa si dužan da umreš.« — 1 dodje poslednji dan! Obesnaženi Rišar samo plače i neprestano govori: »Evo, najlepši od dana mojih, ja idem Gospodul« — »Da,« — deru se i kriče popovi, sudije, i dobrotvorne dame, — 3»da, to je najlepši od dana tvojih, jer ti ideš Gospodu«, I sve se krenulo na gubilište, peške i na kolima, iza krvničkih kola u kojima se vozi Rišar, I stigoše na gubilište. » Umri, brate naš, Rišar«, — povikaše svi, — »umri u Gospodu, jer su na tebe sišli i blagoslov i blagodat Božji«. Pokrivena bratskim poljupcima, odvukli su brata Rišara do panja, položili mu vrat na panj, i bratski mu odrubiše Slavu — jer je na njega sišla blagodat Božja. Zar to nije skroz karakteristično?! Knjižica je prevedena na ruski od nekog »protestanstvujuščeg« ruskog dobrotvornog višeg društva, i razaslata je na prosvećenje i na obuku ruskog naroda besplatno, uz novine i druga izdanja, Istorija Rišarova je prekrasna, jer je nacijonalna, Kod nas to ne bi moglo biti, da se bratu odrubi glava samo zato što je on tek sad postao naš brat, i što se na njega izlila blagodat Božja, Ali zato mi imamo nešto drugo, što za onim nimalo ne zaostaje, — mi imamo istorijsku, neposrednu, i prostu nasladu kazne batinom. Imaju u Nekrasova stihovi, kako seljak bije kljuse bičem po očima, po »pobožnim očima«. Ko to nije video! Eto to je rusizam, Nekrasov opisuje, gde slabo konjče, čija su se pretovarena kola zaglibila u blato, hoće da povuče no ne može da krene; a seljak bije li bije, ostrvljen, nemilosrdan, izbezumljen, bije i ne zna šta radi, »lako si slaba, strvino, vuci, crkni ali povucil« Konjče vuče, vuče, no ne može da krene. Onda ga seljak počne mirno šibati bičem po očima, po plačnim, po pobožnim očima, Izvan sebe, konjče napregne poslednju snagu i povuče, i izvuče kola iz gliba,

548.