Nova Evropa

је nepojmljivo zašto ona moraju da stradaju, i zašto da i ona moraju stradanjem da iskupe harmoniju? Zašto su i ona dospela u materijal da sobom podjubre za nekoga buduću harmoniju? Ja vrlo dobro shvatam solidarnost ljudi u grehu, a shvatam solidarnost i u osveti; ali ne može biti solidarnosti u grehu i sa decom; ako je zaista istina u tome, da su deca solidarna s očevima svojim u svima njihovim zločinima, onda ta istina nije razume se od ovo8a sveta, i ja je ne razumem, Reći Će možda kakav šaljivčina: zar ne, dete će svejedno da naraste i imaće vremena da greši; ali eto, ono Još nije naraslo, i njega su, jedva od osam godina, raskinuli psima! O Aljoša, ja ne hulim na Boga. Ta ja razumem kako će se potresti vaseljena kada se sve na nebu i pod zemljom slije u jedan velebni poj, i sve živo i sve što je živelo usklikne: »Pravedan si ti Gospode, jer se otkriše putevi tvoji!« A kada mati zagrli krvnika koji je psima rastrgao njena sina, kada sve troje njih poviče u suzama: »Pravedan si ti Gospode«, tada, dabogme, zasijaće kruna saznanja, i sve će se razumeti, Ali tu je za mene zapeta, i eto to ja ne mogu da priznam, I zato se žurim dok sam na zemlji da preduzmem potrebne mere, Jer vidiš, Aljoša, moguće da će se to zbilja dogoditi, i da ću i ja, ako doživim taj momenat, ili ako uskrsnem, videti to, te da ću, naročito kad mati zagrli krvnika svoga deteta, uskliknuti i ja sa svima drugima: »Pravedan si, o Gospode!« Ali ja neću tako da uskliknem! Te, dok ima još vremena, žurim se da se zaštitim, i zato unapred zahvaljujem za svaku višu harmoniju. Ne vredi ona nijedne suzice onog izmučenog detenceta što se lupa šačicom u grudi i u smrdljivom se zahodu neiskupljenim jecanjem molilo dragome bogu. A ne vredi zato, jer su te suzice ostale neiskupljene, One moraju biti iskupljene, inače ne može biti harmonije. A su čim i kako da ih iskupim? Da li je to moguće? Zar time što će biti osvećene? Šta će mi osveta, šta mi vrede i paklene muke mučiteljeve, — šta tu može pakao popraviti kad je detence na smrt izmučeno? I kakva je to harmonija kad je tu pakao! Ja hoću da praštam, ja hoću da zagrlim, i neću da više bude patnje. I ako je stradanje dečje potrebno, da bi se napunila ona suma stradanja koja je neophodno potrebna radi iskupljenja istine, onda ja unapred kažem da ta cela istina ne vredi te cene, Najposle, ja neću da se mati grli sa mučiteljem koji joj je psima sina rastrenuo! Ona mu ne sme oprostiti; ili ako hoće, neka mu opro'sti od svoje strane, neka prašta mučitelju neizmerne materine muke; ali ona nema prava da prašta muke svoga rastrgnutog sina, ne sme njegove muke oprostiti mučitelju, ma mu ih i samo detence oprostilo. A alo je tako, ako se ne sme oprostiti, gde je onda harmonija? Ima li na celome ovom svetu biće koje bi moglo oprostiti, i koje bi imalo prava da oprosti? Neću harmonije, neću je iz ljubavi prema čovečanstvu, Milije mi je da ostanem sa stradanjima neosvećenim, Radije ostajem kod moga neosvećena stradanja i moga neutoljena negodovanja, ma i nemao pravo, Suviše su skupoceno ocenili tu harmoniju, — barem moj džep ne dozvoljava da platim ulaznicu za nju. Zato se žurim da vratim moju ulaznicu, I ako sam pošten čovek dužan sam da je vratim što pre. Pa to eto i činim, Ne da ja Boga ne priznajem, Aljoša, već ja njemu samo najpokornije vraćam ulaznicu,