Nova Evropa

ruža, sa kojima je ležala u sandučiću. U narođu iznenadjenje, krici, 1 пдапје, АН gle, baš u taj trenutak prolazi trgom ispred crkve sam kardinal Veliki Inkvizitor, To je 90-godišnji starac, visok i prav, suha lica, upalih očiju, ali iz kojih sjaji još blesak kao ognjena iskrica, O, ne prolazi on u svojoj velelepnoj kardinalskoj odori, u kojoj je jučer blistao i stajao pred narodom, kada su spaljivali protivnike rimske vere, ne, on je odeven sada samo u svoju staru grubu kaludjersku rizu, · izvesnom rastojanju idu za njim mračni pomagači, njegove sluge i sveta straža, Zastao je i posmatra sve izdaleka, Sve je video, video je kako su spustili sandučić pred Njegove noge, video je kako je uskrsla devojčica. I njegovo se lice smračilo, Namrgodio je svoje guste sede obrve, i pogled njegov seva zlokobnim plamenom, 1 ispruživši prst, reče straži da Ga uhvati. I gle, kolika je moć njegova, i koliko je narod naučen, pokoran, i sa strahom poslušan, da se domila bez oklevanja pred stražom miče, usred grobnoga muka odjednom nastanulog. Straža iznenadno položi ruke na Njega. Cela je gomila u tren oka, sva kao jedan čovek, oborila glavu pred starcem Inkvizitorom do zemlje, a on je ćutke blagosiljao narod i otišao. A straža је odvela zarobljenika u tesnu, mračnu, zasvodjenu tamnicu, u staroj zgradi Svetoga Suda, i tamo Ga je zatvorila. Dan prolazi, i nastaje mračna, vrela, i zagušljiva, seviljska noć, Vazduh miriši na lavoriku i na limunove, Sred dubokog mraka unaokolo, otvaraju se željezna vrata od tamnice, i u nju ulazi polagano, sa svećnjakom u ruci, sam stari Veliki Inkvizitor, On je sam, i vrata se sama za njim zatvaraju. Zastao je na ulazu i zagledao se, zagledao dugo, minut ili dva, u lice NjeSovo, Onda mu polako pristupi, i metnuvši svećnjak na sto reče govaraj, ćuti. Jer šta bi mi i mogao da kažeš? Ja znam i suviše domu: »Jesi li ti Ti?2« — a kad ne dobi odgovora, brzo nastavi: »Ne odbro, šta ćeš reći, Ali Ti nemaš ni prava da dodaš još nešto onome što si pre kazao. Zašto si došao da nam smetaš? Jer Ti si došao da nam smetaš, to i sam znaš, No znaš li, šta će sutra biti? Ja ne znam ko si Ti, i neću da znam jesi li to baš Ti, ili samo prilika Njegova; ali sutra ću Te osuditi i dati spaliti na lomači, kao najgoreg jeretika, i isti taj narod koji je danas celivao Tvoje noge, sutra će na sam moj mig podsticati uglevlje na Tvojoj lomači, — da li Ti i to znaš? Jest, možda Ti i to znaš«, — nadoveza on, zaduben u misli neskidajući ni za čas pogleda sa svog sužnja...

— Ja ne razumem sve to, Ivane, — šta sve to znači? — osmehnu se Aljoša, koji je sve vreme mirno slušao, — da li je to prosto jedna bezgranična fantazija, ili jedna obmana starčeva, nekakvi nemogući qui pro quo?

— Uzmi alo hoćeš da je to poslednje, — nasmeja se Ivan, — kad si već tako razmažen od našeg suvremenog idealizma, pa ne možeš da podneseš ništa fantastično, — hoćeš nekakav qui pro quo, pa neka ti bude, Ono, istina, — zasmeja se on ponovo, — starcu je već 90 godina, pa je odavna mogao da poludi od svoje ideje, A možda da je i sužanj porazio svojim izgledom. Najposle, sve je to moglo da bude i grozničavo buncanje i prividjenje jednog 90-godišnjeg starca pred smrt, uz to možda razdražena jučerašnjim spaljivanjem stotine

реј