Nova Evropa

mernoj ljubavi svojoj poželeo da sidje k onima koji mu se mole, On je i dotle silazio i posećivao na zemlji neke pravednike, mučenike, i svete pustinjake, kako je to u žitijama njihovim zapisano. Kod nas je Tjučev, koji je duboko verovao u istinitost svojih reči, objavio: »PriTtisnut krslom svu je tebe, zemljo rodjena, obišao car nebeski, u vidu roba blagosiljajući te«, Ija ti velim, da je to doista tako bilo, 1 eto, On zaželi, u svome milosrdju, da se ma i za jedno magnovenje opet pojavi u narodu mučenika i stradalnika, u narodu koji zaudara na greh, ali koji Njega detinjski ljubi, Radnja se kod mene dešava u Španiji, u Sevilji, u ono strašno vreme inkvizicije, kada su tamo »u slavu Božju« svaki dan gorele lomače i na velelepnim lomačama spaljivali pogane jeretike, Silazak Njegov dakako da nije bio onaj kojim će se on po svome obećanju, kad se vremena svrše, pojaviti u svoj svojoj slavi nebeskoj, iznenada kao munja koja zablista od Istoka do Zapada, Ne, On zaželi da tek na trenutak poseti decu svoju baš onde gde su počele da bukte lomače jeretika, U neizmernom milosrdju svome, prolazi On dakle opet jedanput medju ljudima, u onom istom čovečjem obliku u kojem je pre XV vekova 33 godine medju ljudima išao; silazi na mesta južnoga grada, na kojima je još juče, u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala, i najlepših dvorskih dama, u prisustvu mhogoбгојпоб патода сеје Зеу је па veličanstvenoj lomači spalio kardinal Veliki Inkvizitor najedanput skoro celu jednu stotinu jeretika »ad majorem Dei gloriam«, On se pojavio tiho, neprimetno, no za čudo, svi su ga poznali, Ovo bi moglo biti jedno od najboljih mesta u pesmi, tojest: zašto su ga svi poznali, Neodoljiva sila privlači narod k Njemu, okružuju Ga, gomila raste oko Njega i ide za Njim, Ćuteći prolazi On posredi njih, na licu sa tihim osmehom bezgranična milosrdja, Sunce ljubavi plamti u Njegovu srcu, a zraci svetlosti, snage, i razuma, biju iz Njegovih očiju, i prelivaju se na ljude, tako da im srca drhte i strepe od ljubavi, On širi nad njima ruke, blagosilja ih, i ako Ga se kogod dotakne, ma i same odeće Njegove, izliva se na njega moć isceljenja, Nato iz gomile poviče jedan starčić slep od detinjstva: »Gospode, isceli i mene, da te i ja vidim!« I gle, kao da je mrena spala s očiju njegovih, i slepac Ga ugleda, Narod plače, i ljubi zemlju kuda On prolazi, deca bacaju pred Njega cveće, pevaju i kliču mu: »Osana!« »To je On, On sam«, — ponavljaju svi, — »to mora da je On, ı niko drugi do On!« On se zaustavlja pred portalom seviljske katedrale, baš u času kada s plačem unose u crkvu otvoren beli sandučić detinji, u kome počiva sedmogodišnja devojčica, kći nekog uvaženog gradjanina, Mrtvo detence leži u samom cveću, Iz gomile dovikuju zaplakanoj majci: »On će uskrsnuti tvoje dete«, Iz katedrale izlazi pred sandučić jedan sveštenik, i gleda i mršti obrve, U taj mah se razleže jauk matere mrtvog detenceta, i ona pada pred Njegove noge, i pružajući prema Njemu ruke uzvikuje: »Ako si Ti to, uskrsni moje dete!« Sprovod je zastao, i sandučić spustiše na ulasku crkve pred Njegove noge, Pun milosrdja gleda On mrtvo detence, a usta Njegova progovaraju tiho jedanput, i još jedanput »Talitha kumi, devojčice ustani!« Il ustade devojčica, podiže se u sandučiću, sede i pogleda unaokolo smešeći se, raširenim i začudjenim očicama; u rukama joj kita belih