Nova Evropa

наступе живаца, — све то. мало вреди. Здрав и болестан су појмови потпуно релативни. Ко не би радије био болестан као Паскал него здрав као простакд Уске идеје, у наше доба раширене о лудости, у врло великој мери спречавају наш историјски суд у питањима, ове врсте. Једно душевно стање, у коме би човек говорио ствари о којима није свестан, у коме би расле мисли а да их не изазива и њима не управља воља, довело би га данас дотле да га као лудака изолују и затворе. А некада, то се ето звало бити пророком и бити надахнут. Најлепше су се ствари света, родиле у наступима грознице; свако изванредно стварање доводи до поремећења, равнотеже; и сваки порођај је, по закону природном, насиље.

Истина, је, и ми признајемо, да је Хришћанство и сувише компликовано дело а да би могло бити баш дело једног јединог човека. На њему је такорећи сарађивало цело човечанство, Нема тога парчета света, па макако зидом ограђено било, а да не би и споља добијало нешто струје. Историја. је пуна чудних синкронизама, и услед тога бива да поједини делови људског рода, удаљени јако један од другога и без везе, дођу у исто време до идеја и до представа, потпуно идентичних. У 18. веку, Латини, Грци, Сирци, Жидови, и Муслимани, терају сколастику, такорећи једну и исту сколастику од Јорка, па до Самарканда; у 14. веку цели се свет бадио у мистичне алегорије, и у Италији, и у Перзији, и у Индији; у 16. се веку развијају уметност и вештине скоро једнако и слично и у Италији, и на двору Великога, Могула, нако се свети Тома, Бархебреј, рабини од Нарбоне, мотекалемини Багдада, нису никада. познавали, нако Данте и Петрарка, једног софија нису уопште видели, иако ниједан ђак школа Перуџе и Фиренце није био у Делима. Могло би се говорити о великим покретима, духа, који као епидемија јуре кроз свет необазирући се ни на границе ни на, расе. Састајање идеја, не врши се међу људима једино с помоћу књига, или непосредним додиром, Исус не познаваше ни по имену нити Буду, нити Зороастра, нити Платона: он није читао ниједне књиге грчке, ниједне сутре будистичке, па ипак има у њега доста елемената који су бесумње дошли из-будизма, из парсизма, и из мудрости грчке. Све се то збива. кроз тајне спојнице и с помоћу оне извесне симпатије која везује разне делове човечанства, у једно. Велики човек прима у себе све из свога времена; с друге стране, он влада својим временом. Показати, да је религија, коју је Исус основао била природном последицом свега онога, што је претходило, то нимало не значи умањити вроноћу њезину; него то значи доказати баш, да је имала права на опстанак, да је била, легитимна, тојест да, је одговарала инстинктиме, н потребама срца једног одређеног времена. | )

А је ли право тврдити, да Исус све дугује Јудејству, и да његова, величина није ништа, друго до величина, једино народа жидовескога Нико од мене није више спреман да високо постави тај јединствени народ, који изгледа да је примио изванредни дар, да, у своме бићу искупи крајности и добра и зла. Нема, сумње, Исус произлази из Јудејства; али исто тако као што Сократ излази из школе софиста, као што Лутер долази из Средњег Века, као Ламне из католичанства, као Русо из 18. века. Човек припада, својој раси и своме времену, чак и кад се опире својој раси и своме времену. Али Исус, несамо да, није наставак Јудејства, него је главна, карактеристика, његова, дела баш прекидање са духом жидовским. Ако би се могло узети да у томе погледу његова мисао дозвољава неку сумњу, генерални

541