Nova Evropa

правац Хришћанства после њега то не дозвољава. Хришћанство се све више удаљавало од Јудејства. Усавршење Хришћанства састојаће се у томе, да се врати к Исусу, а ннкако не к Јудејству. Огромна, оригиналност оснивача остаће нетакнута; и у слави његовој нико неће по правици имати удела.

Наравно да су и прилике много допринеле успеху ове дивне револуције; алн прилике илу на руку само ономе који тежи ка добром н праведном. Свака грана човечанског развоја: вештине, поезија, религија, — доспева. током времена у привилеговану епоху, где без напора, достиже савршенство и успева услед унутрашњег нагона. Никакво напрезање мисли не може после да створи сва та мајсторска дела, која је у оним чассвима дала саме природа 6 помоћу инспирисаних генија. Што је било златно доба. Грчке за уметност и науку, то је век Исусов био за религију. Јеврејско се друштво налазило у сасвим изванредном интелектуалном и моралном стању, каквога људски род није запамтио. Били су то занста божански часови, где велнке ствари настају саме од себе конспирацијом хиљаду сакривених снага, где благородне душе нађоше потпоре у валовима адмирације и симпатије. Свет је, ослобођен укочене тираније малих муниципалних република, уживао велику слободу. Римски се деспотизам тек доцније показао у свој својој тежини, а осим тога се у удаљеним провинцијама увек осећао мање него у средишту империје. Наши мајушни обзири, убитачнији од смрти за ствари духовног састава, нису постојали. Три је пуне године могао Исус да живи животом који би га у нашем друштву бар двадесет

· пута, довео пред полицију н жандаре. Већ наши закони против надрилекарства били би довољни да му пресску каријеру. О друге се стране бевверничка династија Ирода врло мало интересовала за религијозне покрете; под Асмонејцима, био би Исус ухапшен на првоме свом кораку. У таковим је друштвеним приликама један новотар стављао на коцку једино живот, 2 смрт је корисна за сове оне који раде за будућност. Замислимо Исуса. да. је терет своје божанствености морао да носи до шездесете н седамедесете године, да му се небески пламен полако гасио, да се полако под притиском своје нечувене улоге ерозавао! Али овначенима, успева све, — они стижу у славу са. непобедним одушевљењем и по гласу усуда! -

Дозвољено је ту дивну особу, која н дапас и сваки дан управља судбином светова, назвати божанском, не у смислу да је Исус апсорбовао у себи сву божанственост, или да би јој био ндентичан, него тако, да је Исус она личност која је свој човечански род повела, највећим кораком према божанственом, Човечанство, гледано уцело, то је гомила ниских, егојистичних бића, од животиња, виших само зато што им је егојизам свестан. Жли из средине те уједначене простоте подижу се стубови према небесима, који сведоче о племеннтијем одређењу. Исус је највиши стуб THX стубова, који показују човеку одакле долази ни куда треба, да иде. У њему св сакупило; све што има, доброга и узвишенога у нашој природи. Безгрешан није био: имао је да савладава ноте страсти које и ми; ниједан анђео божје није га тешио, само његова, савест; а кушали су га сви они ђаволи што-у срцима свакога од нас леже. Као што је услед неннтелигенције његових ученика нагубљено много његових добрих н дивних особина, исто се тако десило и са његовим погрешкама. Али никада и ни у чијем животу није тако високо љубав према човечанству надмашила све светеке таштине. Заветовавшни 68

542