Nova Evropa

коју пресецају на моменте тек блескања црквених свећа, крчмарских петролејки, и биоскопског филма. Док су ти идеалистички Дон Кихоти место са. дна. хтели да саграде кућу с врха, буржоазија је служећи сењима, реалистички градила свој систем на споменутим основкама, и изградила, га тако да се у оквирима. његовим гуше несамо широки слојеви народа него иинтелигенција. И стојећи на, бранику тог система, она, је заједно с интелигенцијом која проповеда примат духа. над материјом, постала данас више него икада противником даљњег развоја, културе и цивилизације.

Тек с овом перспективом, чинило нам се, можемо сада, да пређемо на праву нашу тему, те да захватимо однос руских бољшевика, наспрам културе и цивилизадије.

Основне идеолошке претпоставке ту су ове. Дух и сазнање опредељени су тварју и материјалном збиљом. Та збиља, то је данас буржоаска економија, која опредељује несамо буржоаску политику него удара буржоаско класни печат и целој култури и цивилизацији. Али та економија, прешавши у етапу империјализма, запала је последњим империјалистичким ратом у тешку кризу, која се одражава и у култури и цивилизацији. Кризу ту може да савлада само пролетерска, класа, која, б помоћу револуције, долави буржоаској на смену. Вођена својом политиком, удара сад она, свој класни печат култури и цивилизадији, и даје тако овима уједно нов подстрек за развој. Какав подстрек, то се још не зна, но утолико нов уколико је то и сама пролетерска, класа. Иначе, економију је већ и сама буржоазија. сматрала темељем културе и цивилизације. Само што бољшевици налазе, да су неки главни фактори на, којима тај темељ почива, застарели, и постали запреком даљњем успону, те да их треба, макнути. То је за њих битно. Онисудаклву првомреду противу данашњих буржоасквих основака културеи цивилизације, а не против овихсамих,и у томе се дијаметрално разликују од свих досадашњих реформатора и идеолога. (О марксистичким мерилом дијалектичког материјализма ударили су они по дну ане по врху проблема. Тиме су они донекле пронашли архимедовеску тачку основних проблема, како се мења, једна цивилизација и култура. а

То би све, дакако, остало само теорија, кад не би било и фактора, с помоћу којег ће се применити принцип и привести у живот. За разлику од идвалистичких реформатора, који су тај фактор видели у нацијама или у свести појединца, бољшевици су пошли обратним, реалнијим путем, и нашли га у маси, у колективу једне класе. Нису ни они ту класу пронашли, — она је била ту; они су само, својом идеологијом о свесној партијски организираној авангарди, јасно означили и одредили полугу која тај колектив покреће и ставља у гибање. Једанпут пронађена, архимедовска тачка нема да остане мртва, него се има покренути да за њоме пође и цело оно тело чије је она тежиште. То тело, у овом је случају, друштво као основ цивилизације. Гибање тих најнижих друштвених слојева, у покрет, бољшевицима ипак не значи акт само механички. Они су покушали да историјски материјаливам очисте од механистичке рђе; механизам плус волутаризам: мале. рија, твар, плус идеја: дух, то је што их на крају, нако само површно, а не у дубини, опет спаја с идеализмом претходних реформатора и стварача, доданашњих вредности културе и цивилизације, која, још и у последњој својој форми и садржини носи обележје буржујских класа. У њој се још није изра-

83