Nova Evropa

зила класа досада потлачена, радничка, а изгубили се некадањи изражаји од буржоаске још старије класе, сељаштва. Доводећи и ту старију класу, под вођетвом радничке, на авансцену историје, однос бољшевика, наспрам културе и цивилизације, дакле, био би тачније одређен овај: несамоизвјшивање њихових буржоаских основака, него ичишћење, ново преоријентисање свију, наконајвише али ипак несамо последње, негосвију култура и цивилизација, да би се дошло на, чистац и нашли елементи за, један нов синтез, карактеристичан по класу која, је као нов стваралачки фактор, и као представница) интернапијонализма, прва позвана да тај дуго тражени синтез оствари.

Напокон још нешто. Код нас, бар код већине оних ретких који још читају озбиљне књиге, чини се да, је укорењено мишљење, да. је бољшевизам само социјално-политички покрет, бев веће културне припреме. Превиђа се чињеница, да. је он, као уосталом цео руски социјализам, заправо само продубен и систематизован наставак огромног душевног напора израженог у руској литерарној публицистици и филозофији смера западњачког. Но све кад би га се и оделило од тих његових претходника, он је кроз двадесет предреволуцијоних година толико филозофски и научно израђиван да о томе постоји цела библиотека, која би се у многоме погледу могла да упореди с француском предреволудијом енциклопедијом.

Ја сам намерно израдио овако летимично и сухо горњи нацрт о ставу бољшевика наспрам културе, да би се лакше уочио кут под којим треба. гледати на културне појаве у Совјетској Русији. Из онога што сам рекао излази, да је културни рад тамо у првоме реду управљен на стварање основака, за, афирмацију једне цивилизације и културе будућности, која би се имала постићи радом на стварању нове економије. Главно су дакле још средства. А кад је реч о средствима, прво што се примећује у Совјетској Русији јесте да, као што бољшевизам у теорији значи у руској културној неторији јединствен социјално-филозофеки систем, тако да он у пракси значи јединствену организацију, потребу јединствене организације. Организација, то чини се да је у источњачком обломовштином прожманој земљи немогућност; међутим, до граница могућности у року од пет година, бољшевици су ту немогућност остварили.

Сећам се, као дечак, како сам волео да на атласу испоређујем два колова, Русију и Америку. Оне огромне степе и чудне неке секте и народе, ту и тамо, оне вечне револуције и атентати овде, а акробатије технике и рада навелико онде, — све то чинило је, да сам, мислећи о једној земљи, мислио и на другу. Па како онда тако и данас, стално поређујем те две земље, нако су у ствари као супротни полови. Унаточ, е оне стране, диктатуре капиталистичких трустова, према трустовима пролетерским овде, II унаточ оне до фантастичности развијене индустријалне технике наспрам овде до азијатске ограничености заостале технике аграрне, — те две земље данас, тако ми се чини, показују једну дубоку сродност, поглавито у организацији, у подели рада. Недостаци и пукотине у организовању основака те нове цивилизације у Совјетској Русији зјапе додуше још велики као кратери, које нико и не таји. (Бесмислено би и било тајити их! Напротив, изгледа, нам да је баш у томе снага покрета, што с толиком аутокритиком