Nova Evropa

у другим државама, па им се је редовно предусрело на тај начин, да на темељу сабраног материјала о извезеним количинама робе посебна. комисија, сваки месец, или сваких 15 дана, установљује вредност извезене робе. На. тај се начин добија много боља. и тачнија слика, извоза. Али, и по бројевима што их добијамо од паринских власти, видимо да се наш трговински билано стално побољшава, те то мора, побудити најбоље наде за будућност.

Тиме долазимо и на питања скоре будућности и нашег економског будућег развитка.

Када расмотримо целокупни наш положај у склопу светске привредг, изгледа (нам, да код нас има највише шансе за развитак такозвана; аграрна индустрија. Ми смо данас у првом реду аграрна земља, па што је природније него да се код нас првенствено развије аграрна. индустријаг Наравно, да би у том правцу требало да постоји једна свесна и јака државна. трговинска и царинска политика, које нажалост ми данас немамо. Узмимо, например, ради упоређења, извоз пшенице и извоз брашна. Није свеједно да ли за извезен килограм шшенице добијамо 8—4 динара, или за, извезен килограм брашна. 5—7 динара у иностраној валути; при извогу брашна добијамо већи износ, који у првом реду повољније делује на наш трговински биланс, а с друге стране опет доноси већу зараду нашој привреди. Данас, међутим, то није могуће провести, јер постојеће извозне царине погодују извоз пшенице а не извоз брашна! У позадини читаве те ствари, биће да се води борба између чистих извозника-трговаца, и млинске индустрије, па су засад извозници-трговци јачи. — Исто тако стоји и са извозом живе стоке, место извоза меса и месних прерађевина. — Даље, шећерна индустрија страда много од аграрне реформе, па ни те неприлике до данас нису одстрањене. Зар није управо жалосно дами, аграрна земља, не продудирамо довољно шећерне репе за потражњу у земљи: Зато још увек данас имамо у нашем трговинском билансу велику пасивну ставку за увоз шећера, нако бисмо по капацитету наше шећерне индустрије могли покривати читаву потражњу земље.

Има дакле још много тешких момената, које треба срећно преородити. Обична је фраза, — додуше више међу политичарима пего међу привредницима —, да смо тако богата земља, те да бисмо морали боље економеки стајати; па онда долазе коментари, да, је или вањски или унутарњи непријатељ крив томе, да томе није тако. У ствари, ми бисмо пре свега морали постати свесни тога, да природна богатства која има једна држава, још ништа. не значе, ако се у тој држави не ради, ако се не продуцира. И ту није довољан онај рад, или она продукција, који само прехрањују продуцента, него су потребни већи рад, већа продукција, који дозвољавају и уштедњу једног дела продукције. Без тих уштеђевина, које постају капи талом, за нову продукцију нема напретка. И маколико да се можда и код нас многи тргну кад чују ту реч, ми ипак морамо отворено констатовати, да без стварања капитала нема. напретка. |

Др. Никола Костренчић, генерални равнатељ Југославенске Банке, у Загребу-

316