Nova Evropa

вих, и сумњиве од здравих, те и закопавали лешеве угинулих на местима камо није смела да долази здрава стока. Познате су биле н кируршке болести, болести очију, и т. д. Лекови су били, углавном, вегетабилног порекла; рецешти врло компликовани, као и употреба лекова. Дакако да је све било измешано с празноверјем. Пуштање крви, заведено у хуманој медицини тек касније (у 12. и 18. столећу), заузимало је важно терапеутско место. И о гајењу стоке, о дијететским прописима и подворби, имали су и у оно доба већ прилично здраве, рацијоналне, појмове.

Међу теоретским дисциплинама најбоље је била обрађена анатомија. Њоме се нису бавили само ветеринари него такођер и лечници и филозофа. Услед верских прописа, и обичаја, био је тада још сасвим искључен студиј анатомије на човечјем лешу (осим на палим војницима или рањенима. у рату), па су оно што би опазили на животињскоме телу лечници морали силом прилика примењивати и на човечје тело. Изнимку је чинно Египат, где је било одомаћено балзамирање, које је бар донекле омогућивало упознавање склопа човечјег тела. Птоломејци су били омогућили донекле H секцирање човечјег тела, али се то, кад су они изумрли, опет морало напустити. Међутим, нико није правио сметње студију анатомије на живо. тињском телу. Стога се и може сматрати, да је историја анатомије у староме веку углавном историја анатомије животиња, и то у првом реду домаћих. Гален сам препоручивао је лечницима студирање анатомије у Александрији, где су барем науку о костуру учили на човечјим костима. Шта је значила та његова, препорука за александријску школу, и каково је значење његово уотпште као највећег анатома свога доба, довољно је да споменемо, да је већ он набрво познао циркулацију крви, како је познајемо и данданас, осим измене угљеног диоксида и кисика у плућима (будући да је постојала код њега и сувише јака предрасуда, да се крв освежава у срцу).

По првим почецима дакле изгледа, да се један те нети сталеж бавио и лечењем човека и лечењем животиња. По Виргилију је Мелампус, када је опазио како су се вртоглаве козе, пошто су јеле ћеПебогиз-а, ишчистиле и овдравиле, на сличан начин излечно безумне кћери Претусове. Исто се тако и Некулапов учитељ, Хирон, бавио и лечењем животиња. Касније су се лечници посвећивали само људској медицини, па је ветеринарско лечење прешло у руке пастира и сељака, и тек око Христова. рођења. наилазимо опет на професијоналне лекаре животиња. C тога се гледишта јавља човек као Апсиртус, чији је дед био такођер ветеринар, феноменалном појавом. Римљани су основали у првом столећу после Христа у Риму џећег пат! шта, болницу за рањене и болесне коње, те и ту имамо опет профеаијоналце, мако изгледа да је њихов број био мален. Вегецијус каже касније, да је народ мало стоку лечио, будући да је цена лекова премашала. вредност саме стоке, те се више пуштало да цркава.

Средњи Bek, како рекосмо, готово не значи никакав напредак у овој струци. Бурна времена Овобе Народа, пре свега, уништила су им оно што је створио био стари век. У оно су доба вршили једини Арапи врло важну задаћу консервације ветеринарске литературе и ветеринарског знања. Али, пако је код њих коњогојство (арапски коњ!) иза Мухамеда било врло лепо

436