Nova Evropa

тиње, тежио одмах да их одржи здраве, те лечи, и излечи, ако су оболеле. Притом се је ваљда најпре руководио тиме, да је посматрао последице које би наступале ако су животиње јеле извесне биљке (helleborus; пролев), те што је опазио, да животиње и саме, инстинктивно, избегавају некоје биљке. Са традицијом је затим ово, и слично случајно, емпиричко, знање предавао с' колена на колено, док нису почели писати о том први, пајстарији, писци. Таке најстарије писане документе о лечењу живетиња налазимо у индијској литератури. Код Грка и Римљана бавили су се медицински и O списатељн уједно и о ветеринарству, особито Caмим лечењем. Тако имамо података о ветеринарству код разних писама;

а. дела, међутим, сачувана су нам само у насловима. упну слику о ветеринарству можемо себи створити тек из дела ле (СобилеНа), Вегецијуса, и из Константинових зборника. Особито топијуе с (Мевених, 4. столеће после Христа) важан је за историју вете"тва, слично као Гален за људску медицину. Његови »АтН5 мефегsive тишотефшстае Иби амафцот« превођени су на француски, ен, немачки, и талијански језик, све тамо до друге половице 18. столећа. това дела, и из осталих споменутих зборника, сазнајемо, да су се као стални стручњаци и писци бавили ветеринарством у првоме реду: 5 псиртуес (Apsyrtus), у 4. столећу после Христа (ва време Константина

Великог), који је био најбољи ветеринар свога доба, те се дописивао са сво: друговима. 0 стручним стварима, (та је писма онда сабрао и издао, те посветио познатоме лечнику Аесклепијаду); затим, његов је савременик ипократ, »отац човечанске медицине«, који описује и некоје болести код говеда, свиња, и паса, даље епилепсију код малих преживача, те осоо анатомију, и то тако да је сигурно морао и сецирати домаће живо-

· Надаље Хемерије, па Хијероклес, чија су дела послужила товом за један од Константинових зборника; те, мање важни, Анатолије Беритус, Дијофан Битинус, Дидимус, Пелагонијус, и други. Колумела (4. столеће после Христа) је у своме делу »Ре ге тивНса« (у 6. и 7. књизи) описао болести код коња, волова, и оваца. Његов опис говеђих болести један је од најбољих за, оно доба (учи и два начина, кастрације) и његова су дела. такођер превођена, као и Вегецијусова. Клаудије Галену с (концем 2. века, после Христа) описује, поред свога, анатомеског посла, и бесноћу код пса и човека шугу код оваца, и кастрацију женских свиња.

У свему узевши, значило је све што се учило, упознало, и описало, У староме веку знатан напредак, који готово никако није премашио Оредњи Зек. Све до најновијег доба, до отворења, првих ветеринарских школа и потетка праве ветеринарске знаности, остало је ветеринарско зпање прилично а једнаком степену. Битност болести тражена, је, по увору Хипократову и аленову, у соковима, те у њихову међусобном нормалном или абнормалном одношају. Али је већ Вегецијус нагласио, да су болести код човека, и животиња у суштипи сличне: »пала апипанћђиг, аша rafionales sumus, sola mente praestamus; corporis vero natura communis esf, maxime in doЈокфивз«, Болести су делили већ тада, у опште и у регијоналне; посебно је интересовао старе писце такозвани та елшз (сакагија), познат и добро описан још у Апсиртусу. Већ је била позната и преношљивост заразних болести. те су Jom тада сепарисали болесне животиње од сумњивих и злра-

E с

435

| | |