Nova Evropa

Ргојоа ђе егаћо«, састојећи се из војних ветеринара: њему била је дуљност егзаминирати ветеринаре и поткиваче, те им по успелом испиту давати дозволу за насељење и вршење заната. Институција сама била је елична оној за лечнике (Ргофотгедаса!), опстојала је чак де након отворење ветеринарске школе у Мадриду, те је коначно њој инкорпорирана.

На печетку новога доба највшше је папредовала хин ијатрика (коњословље), док су међутим остале динециплине ветеринарске медицине готово потпуно занемарене. Узрок је томе била деломице ниска вредност осталих домаћих животиња. Коња су нарочито ценили несамо е апсолутног становишта, него п услед ускренулих школа за јахање у Италији (Напуљ), те тиме силно потенпована интереса за овај спорт по свим земљама. Тако су мајстори и учитељи јахања сматрали и лечење интегралним делом свога. теоретизирања, премда практички нису сами вршили лечење. Вршење праксе остало је у рукама већином неписмених поткивача, ковача, и стрводера, те већ низ ових разлога није могла да напредује рецимо анатомија ни налик као у староме веку. С друге стране, сматрало се у друштву убп ште нечасним општити с оним који је долазио, ма на којн начин, у додир са животињским лешинама. Људска је медицина добила била међутим. своја научна уточишта по универзитетима; особито се анатомија гајила У њима (откако је Мопсело де Ги721 године 1814, одстранио предрасуду да се не сме дирати у човечју лешину, те је тако отпала потреба. сецирање животиња). Ипак пада у ово доба постанак некојнх анатомских списа (као они лечника Хероарда, о. хипостеологији, и Карла Руннија дело » Апафолиза деј СааПо« из године 1598), који су упливисали TH на писце других народа и каснијих времена. — Када су, у 18. столећу, опет силно харале по Европи сточне заразе, особнто говеђа куга, замнтересовала се за њих хумаша медицина, будући да ветеринара у правом емислу није било, те је почела проучавати пошасти, и давати на основу својих студија и некустава савете како да се сузбијају. То се сузбијање зараза поверавало сада лечничкоме сталежу, и од оног доба и датира зависност веторипарске медицине донекле од људеке, која је тако дуго трајала. |

У Француској је настала, у 17. веку, ветерннарска литература под именом »татесћаНелтез«, писана од марескалаца (стручни вође коњушница) и ученика талијанских јахаћих школа. ОСамосталнији писац био је безуветно Зое узе], који је дуго важио интернацијоналним ауторитетом. Његово дело (»бе ратјаћ тагбећај«) показује врло рацијоналног посматрача и аутора, те је преведено и на остале европске језике. Међутим, прелав к знанственом обрађивању ветеринарске медицине, у 15. веку, значе тек Гафозве млађи, и Буржела (Сјамде Воштбејаћ), који је прво био адвокат у парламенту у Греноблу, па се тек касније посветио хипологији, по: именце студију анатомије и физијологије, те коначно уопште хипијатрике. Напнсао је (1750) елементе вештине лечења коња. Он је отворио и прву ветеринарску школу, године 1762, у Лијону, са сврхом изучавања и лечења болести свих домаћих животшња. Већ у првој години њезина опстанка и0сећивали су лијонску школу и слушачи из иностранства, које су онамо послале њихове државе; а кад је паскоро затим отворио Буржела II школу у Алфорту, долазили су у ове школе посебни изасланици суседних земаља,

438