Nova Evropa

потреба, изискивала. Али главни узрок великога, дефицита, лежао је у социјалној политици поратне Аустрије. Под звучним паролама, »сузбијања, скупоће« и »ваштите консумената«, државна власт настојала је уметним начином да цене животним намирницама држи дубоко испод цена које би одговарале реалном стању; а разлику између набавне цене житарица, меса, и масти, и цена. продаје, сносила, је држава. Будући да је та разлика, ишла на милијарде, наравно је, да је државни дефицит морао рапидно расти. Тај дефицит — док порези у поратно време нису били издашни, нити се већи зајмови у унутрашњости нису могли склапати, а иноземство је било пуно неповерења — намиривао се непрестаним тискањем и пуштањем у оптицај нових новчаница Емисијоне Банке. Тако је огромна инфлација, деловала од своје стране да је куре аустријске круне све дубље пада, а пад курса, деловао је опет на пораст цена, будући да се већина, животних намирница. набављала из иноземства, — тако да је држава, имала све веће издатке догод је хтела да цене намирница задржи на нижем нивоу него што би прилике иначе дозвољавале. А како ни индустријска, продукција, на, коју је Аустрија упућена, и која, својим извозом треба да, намакне средства, потребна за набавку животних намирница, одмах након Рата, и у оскудици сировина, није могла да се потпуно развије, пасивност трговинске биланце, и без инфлације, деловала, је на, пад аустријске круне.

Према, томе, проблем санадије Аустрије био је двострук: требало је намакнути средстава да се подмири пасивност платежне биланце, и требало је средстава да се подмири дефицит у државном прорачуну. Први предувет за подмирење дефицита у државном прорачуну био је, да се поратна, социјална. политика, »широке концепције« обустави, те да, се спусти на тле реалности и могућности, Но и уз претпоставку да св са таковом политиком престане, и да се пређе на, темељну редукцију чиновништва, дефицит из државног прорачуна не би било могуће за кратко време уклонити; јер, поред издатака, социјалне природе, рак-рана, аустријских финансија биле су државне прометне установе и државна предузећа, у првом реду државне жељезнице. Остављајући тарифе далеко испод трошкова, режије, дефицит У државним жељезницама, прелазио је у фантастичне цифре. За, подмирење дефицита, у платежној биланци требало је дакле знатних средстава, и то из иноземства. Дефицит првих поратних година намириван је, делом извозом круне и крунских потраживања, што је наравно слабило курс круне, а делом продајом вредносних папира, и сличног. Дапаче, било је момената, када је изгледало да је Аустрија доспела, до радикалне распродаје, те да, се распродаје све што се само даје распродати. Купци из готово свих делова, света слетили су се били у Беч, да присуствују тој пропасти Аустрије, и да узму учешћа, у њој.

Ситуација Аустрије дакле била је, задње две-три године, такова, да она сама, из својих властитих средстава, није била у стању да реши економеску кризу и да спречи сигурну катастрофу. Уколико се је и кушало да се поратна, социјална политика, постепено рестрингира, и да се државни приходи сукцесивно повећају, ипак је било немогуће постати господарем ситуације, која је попут лавине срљала у пропаст. У том часу успела је Аустрија да за своју судбину заинтересује Лигу Народа, односно државе које у њој играју главну улогу. Специјално оне државе које су се бојала

523