Nova Evropa

Најранија младост Рачкога (рођен 1828, у Фужинама) пада у“ праскозорје Препорода, у вријеме кад је словенска идеја, долазећи са сјевера, покренула прве духове Хрватске да пробуде народ из стољетне летаргије, Та младост пада у вријеме кадје између Хрвата и Маџара стао да пуца вјековни вез, претварајући се коначно у непремостив јаз; у вријеме, када су се на књижевном пољу почеле раскидати ограде између Хрвата и Срба, створене дуалистичким историјским развојем. То је била младост озбиљна и савјесна ученика ријечке и зараждинске гимназије, па богословије у Сењу, обиљежена патријотском екстазом, коју је у хрватској омладини изазивао илиризам. Већ седамнаестгодишњи Рачки потписује се као „Илир из Хрватске", па је несумњиво да је већ у тим годинама усвојио идеале, којима остаје вјеран и досљедан, те с којима је легао и у гроб. Студира касније, прожививши 1848 и 1849 у Сењу, у Бечу, а након довршене теологије, кад му се повјерило у Сењу да предаје — математику и физику, оставља све и повлачи се к родитељима у Фужине,

Још у Бечу запео је за око тадашњем дворском капелану Јосипу Штросмајеру. (тада именованом но још не потврђеBOM владици ђаковачком) који је у том „малом и ситном клеричићу, чедном и разборитом, и оштроумном“ нашао себи најбољега друга и пријатеља, те с којим је у политичкој идеологијии у културним подвизима срастао у једно. Након смрти Рачкога, за њ је велики Мецена рекао; „Штогод сам и ја сам за Бога и вјеру, за домовину и народ свој помислио и извео, и у његовој је племенитој души, и у његову је племенитом српу и вољи постојало и изведено било. Боља половица свега тога његова је мисао, његова заслуга, и његова слава.“

Након поновнога теолошкога студија у Бечу, гдје је и промовиран на част доктора теологије (1855), вратио се у Сењ, гдје у 27. години сједа за катедру црквене историје и канонскога права. Али његов заштитник Штросмајер, влаmaka Ожеговић, и наговори Кукуљевића, кренуше Рачкога 1857 у Рим, гдје буде одлучена његова будућност. Још се у Бечу бавио: историјским студијама, а у Риму постаје школованим научником, који ће голема дјела израдити на корист народа. До јуна 1860 налазио се Рачки у Риму, радећи неуморно на испитивању римских архива, и солидно учећи историјске дисциплине, напосе помоћно-историјске науке. Те га године позове у отаџбину Штросмајер, који је већ тада био средиште око којега се окупљале понајбоље народне енергије, и намијенио му је часну и пуну одговорности дужност организатора, и водитеља Академије којој је доскора мислио положити темељ. Вративши се Рачки у домовину, дође у Загреб, гдје је остао радећи преко 30 година. Доскора се јави гласовита октобарска диплома, која поврати напаћеном народу под ером

167