Nova Evropa

радбеговић би био боље среће да је тражио узор (ако већ мора бити) на другој страни, код Иве Андрића. „Царска ноћ", иако мало невешто склопљена и местимично најивна, топао је и природан израз писца који је требао да остане код проблема своје „харемске лирике“, и да покуша створити социјално-психолошку новелу из живота наше муслиманске жене, Али Г. Мурадбеговић, живећи у Загребу, изгледа да хотимично губи контакт са том средином, и упушта се у „опште човечанско“, где има толико позванијих. Он сам себи импутира симпатије за каос, у коме се опћенито види поратни карактер времена, ствара негативне типове, патолошке индивидуалисте, анархисте и нихилисте, који су, пофа ђепе, више злочинци него мисаони људи, Што је најгоре, писац нема становишта према тим антисоцијалним егоцентристима. без духовне кичме, али остаје утисак, да су његове симпатије, без довољно разлога, на њиховој страни. Ту је извесна апријорна склоност ка песимизму, ка теоретизовању које зна да набаци проблем али га не зна анализовати и домислити., Та мана је донекле локално босанска, Налазимо је и код Боре Јевтића, који је сталоженији и мисаоно јачи од Мурадбеговића, али је сувишним теоретизовањем упропастио своју збирку приповедака „Заласци“.

Мурадбеговићева књига има још две мане, једну мању, другу већу. Прва је, што је допустио да се у једру и чисту потку његова босанског говора уткају књижни изрази из амбијента који је на њега литерарно утицао; а друга, неопростива, што је дозволио да му Г, С. Батушић напише онај чудан предговор, који почиње са „Чудна је,.." (т. ј. Босна). Мислим да су с таквим представама долазили у Босну, у своје време, аустријски туристи, и не могу да верујем да се код нас тако близу, у Загребу, може написати (и кад се узме у обзир песничка слобода): „Босанац — човјек данашњих дана је за нас људе преплављене и импрегниране Западом свјеже и ведро чудо природе“. А на другом месту је изражено чуђење, да тај Босанац не зна — Блока ни Маринетија, а пише стихове ! Батушићева „прича о крви“ изгледа да је пародија. на оно што о словенској, расној, чистоти Босне мисли Г, Мурадбеговић. Ове приповетке, тако мало специфички 6осанске, не оправдавају такав предговор. Босна, ако баш хоћете, није Мурадбеговић, него Андрић и његов „Ђерзелез“, који није само тип народне песме него живи, савремени човек са драмским конфликтима у души,

Ипак, поред свих мана, књига Мурадбеговићева је литерарна, и њезин писац ступа с њом међу оне приповедаче од талента које нам је у последње време дала Босна, Нема стила, ни лирске снаге Хамзе Хуме, нема фине психологије и сјајне простоте Андрићеве, ни интелекта Јевтићева, али има озбиљ-

445