Nova Evropa

Duh ove knjige, koji provejava kroz sve tri pripovetke, sličan je onome iz Kosorovih »Crnih Glasova«. Ima, ipak, jedna bitna raplika izmedju te dve zbirke pripovedaka, i njoj je poreklo, bih rekao, u razlici mentaliteta dvaju književnika, Kosorovi Junaci, to su ljudi zdravi, žive po svome nagonu ali ne smetaju svojoj okolini; kad dodju u sukob sa zakonom — čitalac oseti svu nepravičnost ljudske pravde, koja goni i nekrive, Kosor se ne snebiva, on bije neposredno, u lice: on svojim lepo probranim primerima, pokazuje da je stroga, neumitna pravda vrlo često, zboš svoje apsolutnosti, sinonim krivde, U G, Muradbegovića kao da nema te književne hrabrosti, Njegova najizrazitija figura, »Mizantrop«, ne pokazuje samom sobom, nego dokazuje frazama, da društvo ne valja; i koliko rezerva od strane pisca, koliko bojazni da čitalac ne osudi njegova junaka! Kad njegov čovekomrzac Petar Stanić ispoveda jedan apsurdni individualizam, on to radi »kad je pijan« i kad ga »pomrčina sapliće«, kako veli sam pisac u brizi za olakšavajućim okolnostima, Pa onda, junaci G. Muradbegovića gaje jednu strahovitu, zversku mržnju prema ljudima, i ta mržnja ne potiče iz pretrpljenih nepravdi i uvreda nego mahom iz čiste metalizike. »Svakim bi se danom njihovim mesom hranio, a krvlju se opijao, zubima bi ih kidao, a noktima čupao..., Ne daj mm, Bože, ono što im ја želim, kleli bi majku, što ih je na svijet rodila.« — »Mizamtropova« kritika društva je prosta i sumarna: društvo Je sve svoje zakome uredilo i svu svoju brigu posvetilo stvaranju i održamju zajedmice; ono stoga i ne valja, jer slobodu treba. stvarati sa stanovišta pojedinaca a ne društva, naroda, i čovečanstva, Ako upitate zašto, odgovoriće vam se kratko: zato što je č ovek centar svega, gospodar vaseljene, Petar Stanić drži da će ideal biti tek tada, »kad čovjek počne živjeti po svojoj vlastitoj volji i prirodi«. Ovde je mesto da podvučemo nesklad izmedju čoveka i njegovih teorija: taj isti čovekomrzac, koji se isprsava kao zatočnik jedinke, ponekad tako rečito, ne snebiva se da ukloni sa sveta drugu jednu jedinku, koja je, u istoj meri kao i on, »centar svega i gospodar vaseljene«, Ima tu disonanca koju, svakakc, oseća i sam pisac, Jasno je da se samo čovek u kome preovladjuje spiritualnost može da uzdigne do zajednice; čovekživotinja ostaje dosledno i do krajnosti individualista, — naravno, u onom smislu kako ga shvata »Mizantrop«, G. Muradbegović kao da uvidja to u izvesnim trenucima, te nalazi toplih reči protesta protivu pojedinačne samoživosti: »I svi ištu slobodu i svi se bume protiv žrtava i proklinju ropstvo za druge, kidaju se lanci, lome se verige i slobodno, raspojasano, pobešnjelo čovečanstvo pleše oko svoje osi, oko svoje lomače, u kojoj gore svi porivi, svi mmstinkti prastarih zvijeri, od čijeg je porekla i ono nastalo.« Izbija, dakle, sa sviju strana, piščeva

447