Nova Evropa

i svojih napora za pedeset godina koje su sleđovale, Madžari su imali veliko preimućstvo, da su držali u svojim rukama sve unutarnje linije saobraćaja, — isti strategijski položaj koji je fako dobro došao Središnim Silama u Svetskome Rafu, — oni su poseli bili velike ravnice i obale rek4, a ostali narodi živeli su na perilerijama, većinom po brdovitim krajevima, gde su privredne prilike bile još veoma primitivne, i gde nisu bili u dobrim medjusobnim vezama, Ovaj položaj su Madžari još više produbljavali izgradjivanjem željezničke mreže, koju su veštački podešavali da izgleda kao točak sa osovinom u Budimpešti, tako da su svi putevi vodili u prestonicu koja je usled toga još i pre amputacija od godine 1918, odviše usredsredila u sebi celi politički i mtelektualni život zemlje, te koja danas naravno izgleda kao vodena glava na zakržljalu telu,

Rumun: su dobro znali šta ih čeka, Na poslednjem saboru a Klužu, kad je Mecelarju {jedan od 19 rumunskih poslanika od 377, koliko je poslanika bilo ukupno) počeo da govori rumunskim jezikom, predsednik Skupštine dao mu je ukor i zabranio da dalje govori, izjavljujući da su »otadžbina i narod prosta iluzija bez upotrebe maternjega jezika«, Ovo vredi zabeležiti kao klasičnu ilustraciju madžarskog šovinističkog memktaliteta, za koji su »maternji Jezik« i »madžarski maternji jezik« identični pojmovi, Rumuni koji su onda otišli u novi peštamski Sabor nisu ni pokušavali da govore svojim vlastitim jezikom, ali su hrabro istakli kao svoj program avtonomiju Erdelja, čime su izazvali veliko negodovanje na strani Madžara, To je, uostalom, bila tek predigra omoga što će doći, i Koloman Tisa, budući ministar predsednik, tada još uvek delomično u opoziciji kao vodja levice, odgovarao je na razloge rumunskih poslanika, koji su tražili »Jednaka prava«, izjavom, da se narodmosti moraju vladati po onoj madžarskoj izreci: »Ćuti, pa рјан«. Njihov interes, govorio Je on, nije da uče svoj vlastiti jezik u školi, već da se asimiluju Madžarima što pre mogu, Ali je vlast tada još uvek bila u rukama Franje Deaka, velikoga državnika koji je i doveo do Nagodbe, i njegovih drugova, od kojih je Jedan bio Etveš (Eotvos), tvorac Osmovnog Prosvetnog Zakoma od 1868, i jedan od najliberalnijih državnika i mislilaca, u pravom smislu te mnogo zloupotrebljene reči, Deak i Etveš stvorili su i zakon, iste godine, koji Je postao tako čuvem zalkkon o jednakim pravima svih naroda u Ugarskoj —, te koji su :dva poslednja madžarska naraštaja stalno navodila u dokaz besprimerne plememske tolerancije Ugarske, I doista, svaki ko pročita ovaj zakon mora priznati širinu i dalekovidost njegove koncepcije i njegovih ustanova; samo što je imao jednu kobnu manu — da je, već od samog početka, ostao mrtvim slovom na papiru, On počiva, pre svega, na osnovnoj zZbrci izmedju

487