Nova Evropa
било да сам пише оне уводнике, било да их непосредно инспирише у духу вођства странке самосталних демократа, и то поименце оних који се сматрају специјалним познаваоцима. прилика у Хрватској и Далмацији (Прибићеви—ЛукинићКризман—Ј. Деметровић —Гризогоно). Тежина подигнутих пре: кора од стране Г. Шлегла пада дакле на целу самосталнодемократску странку, илуструјући погрешан начин борбе у јавности који је ова стрзнка начинила својим, да би оправдала своје држање и свој рад, и вршила своју страначку пропаганду. Притом треба можда још истаћи да, док београдски орган ове странке („Реч“), усвајајући тон одомаћен у београдској штампи, оперише агресивним личним нападајима (и, у партијском новинарству, новом установом, да — вероватно на реч одозго —- читаво вођство, један за другим, дефилира на уводном месту потписаним чланцима, писаним с више-мање —- више мање него више – новинарске рутинеј), дотле „Ријеч" удара најчешће прикривено, такорећи иза бусије, потсећајући живо на предратно писање бечке „Нове Слободне Пресе" и „Пестер Лојда“, Као што смо се некад, читајући оне официјозне органе аустро-мапарске владе, узбуђивали и пламтели гневом ради злонамерности и перфидности писца, односно оног који за њим стоји, тако сад, читајући уводне чланке у „Ријечи", не можемо да се одбранимо од непријатног утиска, да се овде хоће лоша ствар да протури за добру, и да се данас налази добрих речи и оправдања за оно што је јуче, или прекјуче, на истом том месту нападано и излагано осуди или порузи, Тај начин писања и уређивања новина гори је од оног београдског, који доиста већ не чини част нашој публицистици. „Депласирана полемика", у одговор на чланак Г. Шлегла, пружа добар пример за ово што кажемо. Повлачећи се нападно пред отвореном и срчаном парадом свога премца („наш писац не жели водити полемике под сваку цену"), „Ријеч“ (види бројеве од 14. и 17. јуна) ипак остаје код онога што је рекла, и понавља своје погледе и нападаје на ванстраначку штампу; она уводнике и чланке независних и непартајских листова назива опет „анонимном политиком , и при свем извињавању и измотавању показује исти несмисао за независну јавну реч као и у својим првобитним излагањима. Од тога доба објавио је и потврдио Господин Државни Подсекретар за Унутрашње Послове и на делу оно што он мисли о слободи штампе, — на Сушаку; он је дао напросто ухапсити одговорног уредника „Приморског Новог Листа“, а сам је лист забранио, на основу члана, 138. Устава, „ради изазивања мржње противу државе као целине, и сејања племенског раздора“; па је онда, незадовољан тиме, забранио и „Сушачки Нови Лист", после два дана излажења, из разлога, да се у његовој редакцији налазе исти сарадници којим у ре-
38