Nova Evropa

да популаришу идеју споразума за уједињење јужних Словена, Неколико месеца раније (14. децембра 1874), Хр, Ботев пише: „На Балканском Полуострву живе два главна племена: Бугари и Срби. Коме од та два племена припада част да подигне _ заставу ослобођења и узвикне крезубој Турској: Доста! — Због панјелинства, Грчка нема разлога да уђе као члан у југословенски савез, и грчки народ раније или касније извитопериће се у спекулативни пролетаријат,“ Исти Ботев пише Раковском (28, јуна 1875): „У отаџбини Луке Вукаловића угњетена наша браћа дигла су заставу за слободу. Које југословенско срце није закуцало јаче при томе сигналу револуције 7 Који јунак није засукао брке и руком дотакао јатаган 2" .,.

Под упливом Београда, револуцијонарци бугарски ословљавају се узајамно са „побратиме" и „брате". Они верују у долазак моћне југословенске државе, али сматрају да се она може створити само удруженом снагом српског и бугарског племена, Европску дипломацију презиру и њена вођу називају „благтородни татарски гроф Андраши“, Русију нападају због њена панславизма, и због уништавања бугарских колонија у Бесарабији. Што се тиче Румуније, пишу; „Нема никакве наде да ће Румунија везати своју судбу са судбином јужних Словена", Пада у очи, да је бугарска емиграција била заузела веома. непријатељски став према Егзархији, према њеној снази тек на помолу и њену упливу на јаван живот бугарског народа, Нови људи, егзархисти, постајали су званични патријоти, лојални и бескрвни, без икакве везе са идејом бугарске емиграције о југословенству. Зато 11, маја 1875, — на дан Св, Ћирила и Методија (званични празник, установљен од етзархиста) револуцијонарац Ботев, са обала дунавских, довикује службеним поповским патријотима, који се веселе и ждеру, крупне речи; „волови, магарци, и свињска стоко!“,,,

III

У последњој четвртини ХЛХ столећа, после Санстефана, и Берлинског Конгреса, Бугари су добили обележену државну границу. Даровити њен државник, Ст. Стамболов, раније револуцијонар и емигрант, успео је да султан назначи још три угарска епископа у Македонији, и пошло му је за руком да егзарха направи драгоценим савезником софијске владе. Цариград је увек гајио веће поверење према вазалној Бугарској него према Београду, удаљеном и стогодишњем центру свих револуцијонарних покрета. Отуда је природна веза између вардарске и моравске долине раскидана силом државне власти; док је неприродна веза између Софије и Македоније благонаклоно подржавана путем Егзархије и њених школа,

315