Nova Evropa

подвига на мањем Славолуку (Агтс де Тпотрће) у Паризу потсећа на ове претензије, где стоји, међу осталим, да је „претио пропашћу Енглеској“. И председник Директорија, године 1798 (21. јануара), обраћао се народу француском следећим речима: „Моц que dećsormais on nappellea plu: sur la terre que la бтапде МаНоп...“ Књижевници су прихватили овај поклик, и Андре Ш!еније (Сћбтег) говори у њихово име: „Puisse le so eil dans sa course ne rien уопг уш 508 бба! а ја grandeur des Francais", — После Наполеонова пада мисао о француској величини живела је и даље, иако нешто ублажена. „Границе ће се размакнути под светлошћу духа“, каже Виктор Mro y „Avant ГЕхЏ“, и Француска, престајући с освојењима, постаје „велики дух“ („бгапа егрг“), а Париз — „град светлости“ („Ја ушШе lumičre"), — „Атина, Рим, и Џариз“, каже опет Виктор Иго, „то су плејаде... Грчка се преобразила и. постала је светом незнабожаца; Рим се преобразио и постао светом Хришћана; Француска ће се преобразити и постаће светом човечанства (је топде ћитат).“ За њега је Револуција велико светско чудо, а Робспјер мешавина од Исуса и Тиберија! Француска „Фтбе lordre du jour de la pensće univerзеЏе“, ињене невидљиве границе „престају тек онде где човечански род престаје говорати њеним језиком, тојест на самој ивици цивилизованога света“. „Га Етапсе Џеп! toujour= le Натфђеаш ФЧез паНопз“. „Откако је умро велики Гете, немачка мисао пала је у засенак; после смрти Бајрона и Валтера Скота, енглеско се песништво угасило“ (у ствари, у исто доба са Виктором Игом живело је и радило у Енглеској коло песника какво још свет није био видео: Жогазуогћ, ЗћеПеу, Сојемлабе, Кеа!з, и други), „нема више у овоме часу на целоме свету друге књижевности да гори и пали до књижевности француске; не читају се више друге књиге до францпуске, од Петрограда до Кадиза, од Калкуте до Њујорка. На целој површини трију континената, гдегод зре и једна мисао —- француска ју је књига посејала..." И „та велика нација је она која, на корист целога света, већ кроз три столећа прикупља и врши сва искуства цивилизације и напретка“. Вероватно су још и данас живе ове жеље Виктора Игоа, и осталих старих Француза, у онима који толико настоје да Француској придрже онај део Друштва Народа који се стара око интелектуалне сарадње, чије је седиште у Паризу.

И то је остало, у извесној мери, сан Француза — да владају светском мишљу с помоћу пера. Баш као што су и други велики народи имали сличне своје снове, Немци су се прогласили привилегованим носиоцима културе, и незадовољни организацијом знаности, како ова пре њих никад није била организована, почеше да верују да је најбољи начин да се нешто докаже — у сваком случају доказ на који нема

566