Nova Evropa

А 1847, у септембру, пише везиру скадарском Осман-паши, међу осталим: „Ја сам инокосан, ја сам сирак — помисли: Бе су браћа Словени и гласовити кнезови и војводе нашега. царства, ђе су Црнојевићи (Бушатлије), ђе је Обрен Кнежевић, (Махмутбеговић), ђе је Кулиновић, ђе је Скопјак, ђе је Видајић, ђе је Филиповић, ђе Градашчевић, ђе је Сточевић, ђе је Љубовић7 па ђе су многи остали7 Kamo господа и цвијет натпега народа, да своје отачаство и своју славу заједно потражимо!.,. Да смо сви заједно, онда бих ја нешто велико потражио ... Бог зна када ће се они своје славе споменути, и докада ће се ова моја браћа од своје рођене туђити и називати се Азијатима, и докада ће за туђу корист работати, несјећајућисе себе нисвојега", „Са ким се бори шака црногорских горштака за опште поштење и име свога народа, читав низ вјекова“ — пита Његош Осман-пашу, и с болом одговара: „Све са својом роБеном браћом истурченом: брат брата бије, брат брата сијече... Развалине су нашега царства у нашу крв огрезле — ево наше обште не среће! Ова је несрећа и обшта вражда братска више но сила туђа учинила, те је наше јуначко племе постало туђим надничаром и служитељима, као што си и ти туђи надничар“. „Кукавну Црну Гору“, вели Његош даље, „овај је раздор нашега народа готово удавио, но и опоштио; ово је учинило, те је Црна Гора, данас, и биће довијека, алмаз у витешку круну, Ја бих радије но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, а коју је једно млијеко одојило". Њему није потребно више поштења, за њега и Црногорце, него га пред „великијем и опамећенијем свијетом има“, „но се нешто друго жели, јербо је крвава рана и голо поштење“... „Ја бих рад, да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу да су се себе и својијех споменули, ијавно пред свијетом казали, да су ови достојни праунуци и потомци старијих витезова нашега народа". — „Благо нашему цијеломе народу, кад се ова света ријеч изговори!“ — кличе овај приковани Прометеј; он је додуше свјесан да то неће дочекати, али вјерује, зна, да ће то доћи.

Оштро реагира Његош и на ријечи Осман-паше, који је неком приликом назвао Црногорце хајдуцима. — „10 име није нимало срамно“, вели он. „Хајдуци су Краљевић Марко, Реља, Јанковић, Мићуновић, Томановић, Карађорђе, Вељко Поповић“, и многе друге он набраја. — „А то су имена славна и часна“, убједљиво завршава, па наставља: „Када са мном говориш као мој брат Бошњак, ја сам твој

4