Nova Evropa

воље можда задњим својим жељама; и оне који све жртвују да спасу себе од смрти. У дуге четири године страховања од захватаја Великога Рата створио се је тип најпотпунијег грабежљива коцкара, који са цилиндром на глави и боцом шампањца у руци полази у смрт; и тип бојажљива себичњака, који давећи се у обиљу свега осећа грчеве глади у желуцу. Између једног и другог имате стотине нијанса, — али сви они вуку корен из једне те исте смрадне баре. Свима је заједничко начело: уништење света за очување свога Ја, и удовољење и најскровитијих својих жеља. И то је опће зло, Оно се је једнаком снагом показало у читавој Европи, и зато су му дали једнако име; поратна психоза, као да је тиме све речено или свему поможено. Међутим, сигурно је да ради тих болесних појава, што су се могле само у онако дугом и мучном рату породити, страдава цео свет, па и ми у томе свету. У оној вгликој гомили болесних духова, ми налазимо

"на окупу и онај део наше омладине која, нерадина и нева-

mana, тражи —— попут какова Паскијевића — своје жртве за раскалашено живљење и богато одевање, као и ону нашу врсту вождова политичких скупина који се, са једном крупном савешћу а у сврху да очувају своје положаје и своја места са којих ће искоришћавати и државу и народ, не боје унајмљивати чак и мртве душе оних који дадоше животе за стварање ове државе, нити се стиде ударати жиг бољшевизма на чело половици народа да би оправдала отимачину власти. Уз те долазе и оне тисуће наших суграђана који, без икакова осећања дужности, тамане народно добро, ленчаре по уредима. и звањима, уцењују све и свакога, и који су само у часу душевних луцидних интервала кадри осудити свој властити поступак хитцем из револвера.

И залазећи тако све дубље у ту нашу малу Југославију, сударамо се с толико наглашеном речју „корупција“, којом се мисли код нас да обухвати све ово наше зло, а ипак притом готово неверујући да је ово душевно оболење нашег човека опће и посвемашње, Истина је једино, да је оно једнако ну Београду и у Загребу и у Љубљани, те да су зато сва пребацивања овоме или ономе крају, овом или оном делу народа, самовољна и неоправдана, а често и пакосна, Једнаки узроци родили су свуда једнаким последицама. Ко загледа мало боље у изданке ове болести, јасно ће видети да се она може излечити само онда ако нам успе п дићи веру у човека према човеку, подићи љубав за заједнички живот, и уздићи вредност рада на жртвеник највећих врлина, неизбежних дужности, и најслађег ужитка. Све остале мере и сва настојања, макако строги и убедљиви били, неће довести до жељеног успеха догод осећај дужности и његово вршење не постане једино

мерило при оцени човека грађанина,