Nova Evropa

Гори; то је било старинско, опште, и дубоко укорењено схватање, у племенском животу. До владике Рада (Петра Другог), кад је народ још живео племенским животом, није била никаква срамота красти, варати, и друга зла чинити у другом племену. Реч „лупеж" не беше онда погрдна. „Они“ значило је оне из других племена, а некмоли оне изван Црне Горе.... Варати другога за своју корист, то је човеку у крв, а ту тежњу сузбијају примљени морални принципи. Варати непријатеља. у рату, не бране ни данас ти пранципи, Варати иноплеменика и у свакидашњем рату за опстанак, то је било правило у племенском животу, а рано је још да то ишчезне из душе народне, те га сузбија само страх од казне. Дука је дакле пошао у свет с том намером, а мирне душе, (Он је при суђењу уверен био. да га велика већина његових земљака истински, у себи, не осуђује; осуђују они само страшљивост, прецењивање живота, немање јуначког поноса, кад устреба. Дука се у рату добро понео, У другом свету рекло би се да је тим загладио своју прошлост; у своме свету Дука, у истини, није имао шта загладити, него је имао да покаже шта вреди, као и сваки остали, те пошто је показао, добио је војна одличја и носио их поносито, као и сваки признати јунак, А после тога, у нашем свету, мало би се ко либко да одликованоме Дуки руку пружи. Доказује ли то да нисмо „на правој моралној висини", или да смо склони компромисима са савешћу у таким стварима, или да ми то објашњујемо нејасним законом накнаде, по коме људи који су увек готови да жртвују живот за неко осећање (што је највећа моралност), имају права да одступају од мањих моралних заповеди2 — Неке особине црногорског говора, које Вук није забележио. могу нешто објаснити црногорско схватање неких душевних радња. Казао сам у почетку да реч добар' значи само јунак, а што је у нас добар човек тоје у њих лијеп, а леп је „згодан. Реч „лупеж' доскора. није била погрдна. „Бестија' је онај ко се да варати; то је најобичније значење, поред онога „луд'. „Лукав' је несамо хитре памети, препреден, него поглавито мудар; није увреда, него је похвала, рећи неком у очи да је лукав! — У овоме објашњењу свакако се налазе „олакшавне околности" оним Дукиним земљацима, који по свету носе на кутијама, на печатима, на картама племићске грбове и предикате, који се не либе просити, а, кад им је згода, надимати се преко мере, и у понашању угледати се час на турске беговг час на једну врсту блазираних и празноглавих јевропских властеличића..,,

Ово причање Сима Матавуља о Дуки од Медуна, и његово

објашњење сродних типова — на које сам наишао тек пошто сам написао био већ све што иде испред тога —, долази као наручено да учини прелаз у трећи одељак овога чланка, где ће бити реч о трећем оваком нашем главном пустолову, који нас највише интересује, из разлога што је још жив међу нама, и што смо на њега у последње време обратили нарочиту пажњу, То није, наравно, нико други до с мишљу и с персоном Др, Лујо кнез Војновић (Сопме [. де УМотоукећ), који и по даровитости и по дрскости може стати уз бок Зановићу,

208