Nova Evropa

drskosti; ni sam se Bajron пе bi postideo Vivijana Greja, jer je to čedo njegova duha, jedan nezakoniti sin Don Žuana, malo slabunjav i bledunjav izvučen iz nekog svetskog kuta pred jedno novije doba.,. Bulver-Liton je opet, sa svoje strane, dao u svojim delima poslednje eho one melankolične bolećivosti što je tako snažno osvojila bila svet pojavom »Čajld Harolda«; šta je i bio drugo Eugen Aram, i sav njegov rod, do jedan kompletni Lara rodjen za nesreću usred devetnajstog veka, i to još u jednoj prozajičnoj engleskoj palanci, — Iza njih je Bajron sve više počinjao da prelazi u istoriju, i da biva više predmetom interesa i radoznalosti nego slepe odanosti, ili strasne mržnje. Profesor Šju je delinisao i razdelio sve te poznije perijode u svojoj knjizi, koja je svakako najznatniji prilog literaturi o Bajronu prilikom njegove proslave,

| Sledeća važnija knjiga, koju nam je Bajronova stogodišnjica donela, jeste istorija drugog Bajronova puta u Grčku, od Harolda Nikolsona: »Pyron; The Last Journey«, Delo je posvećeno G, Venicelosu, izdano vrlo ukusno, što svakako čini čast Hirmi »Constable & Co.« u Londonu, Nikolson je djak one škole, kojoj danas stoji na čelu engleski esejist Streči (Lytton Strachey), čiji je osnovni motiv traženje »sekundarnih uzroka« u svemu, u svakom i najminijaturnijem pokretu, bilo izvesne individue bilo čitavih ljudskih masa; taj se »sekundarni uzrok« traži sa strašću, pa ako ga, ponekad, i nema, on se, za ljubav principa, stvara, Glavna spoljna crta toga žanra je jedno hladno i polu-ironično, sa dosta intelektualne koketerije i ležernosti u maniru, sekciranje individualiteta pojedinih velikih ljudi, ili velikih umetnika, pred jednim radoznalim auditorijumom, Publika je tu, i zato svaki pokret mora da bude efektivan; a kada se izvadi srce na vrh noža i pokaže svetu, onda se polu-komedijaški učini poklon i iščezne iza zavese, dok kroz vazduh struji tišina od neočekivanosti, Streči je našao u Nikolsonu gotovo ropskog podražavaoca, ali koji radi svoj posao sa savesnošću i sa mnogo razumevanja i dobrog ukusa; radi toga i ova njegova: najnovija knjiga o Bajronu, kao i dve njegove ranije knjige o Tenisonu i Verlenu, jeste jedna vrlo zanimljiva i pristupačna lektira, daleko pristupačnija širim krugovima nego što je to slučaj sa delom profesora Šjua, Sa čisto naučnog gledišta, medjutim, ova knjiga malo donosi, jer ne daje nikakovih novih [аkata, osim što na Bajrona gleda pod jednim novim uglom i u drugojačijoj svetlosti, Karakteristika Nikolsonova pisanja jeste jedno pažljivo prikupljanje i izlaganje sitnih detalja o ličnosti o kojoj piše; takvi detalji spojeni u jednu celinu mogu, prema sposobnosti autora, sami sobom da pruže jedan zaključak a da se na njega od strane pisca i ne ukazuje, U stvari, to nije nišfa

272