Nova Evropa

д'Антуар и каже нам о чему је реч; и то просто, без увода ни закључака. Цар или република, — шта вам се више свиди 2 Као што се каже; печено или кувано, чорба или супа, шта желите 7 Кад је његова беседа била свршена, ми смо се погледали сви, седећи унаокруг. Господо, какво је ваше мишљење7 .,. Ни речи, нико не отвара уста. То је тако трајало четврт часа и више, и доводило је већ у неприлику д' Антуара, као и све, када са Мер, један млад човек, потпоручник кога си и ти имао прилике да видиш, диже и рече; — „Ако хоће да буде цар, нека буде; али, ако ћу да кажем своје мишљење, ја то не налазим да је добро'. — „Објасните, рећи ће пуковник; „хоћете, или нећете; Нећу', одговара Мер. — „У добри час. — Ново ћутање. Понова почињемо посматрати једни друге, као људи који су се видели први пут. Још бисмо тако остали, да ја нисам узео реч. — „Господо', кажем ја, чини ми се, ако не грешим, да се то нас не тиче. Народ хоће цара, __- шта имамо ми ту да већамо7 — Ово разлагање учинило се тако јаким, тако јасним, тако ад теш... шта ћеш7 Повео сам за собом све. Никада говорник није имао успех тако потпун. Дигосмо се, потписасмо, одосмо да играмо билијара. Мер ми рече; „Није вајде, признајем, Ви говорите као Цицерон; али, молим Вас реците ми, зашто Вам је толико

стало да он буде цар7 — „Да се једном стим сврши, и да пређемо на нашу партију билијара. Зар да останемо ту читав nag? А зашто Ви опет нећете — „Не знам), каже ми он; гали ја сам држао да је он

створен за нешто боље. Тако рече поручник, што ми не изгледа ни мало глупо. У истину, шта то значи, реци ми, човек као он, Бонапарта, војник, глава војске, први војсковођа на свету, па жели да га зову Величанством 7 Бити Бонапарта, па се начинити тек господаром (51теј! Тежи ли он да се спусти7 — Али не; он мисли да се пење изједначујући се са краљевима, Више воли једну титулу него једно име. Јадни човек! Шегове су идеје ниже од његове суцбине, Ја сам то слутио кад сам видео да даје своју сестрицу Боргезу, и да верује још да му је Боргезе учинио и сувише части. .'

У другоме писму, које је из Калабрије упутио госпођи“ ", Курије се цинички руга успесима наполеонских армија, а не штеди ни својих старешина (14, стр. 306-8):

„Међулим, краљевина коју смо узели (мисли Сицилију) није за презирање: то је, уверавам Вас, најлепше завојевање каково се икада може учивити у шетњи. Ја се нарочито дивим предусретљивости оних који нам је уступају. Да су се какогод били одлучили да је бране, ми бисмо је просто оставили на миру, — ми нисмо дошли да и према коме чинимо насиља. Ено. например команданта у Гаети, који неће да преда своју тврђаву, — па лепо, нека му је! Да је Капуа учинила исто, ми бисмо још били пред њеним вратима, без хлеба и без топова. Мора се признати, да се у том погледу Европа према нама понаша врло учтиво. Трупе у Немачкој доносиле су нам оружје, а заповедници градова своје кључеве са дивном добродушношћу. Ето шта соколи у освајачком занату; да није тога, ко би при њему остао 2... Питате

357