Nova Evropa

ниједна приватна организација. Аустро-Угарска окривила је „Народну Одбрану“, неки српски писци оптужили су „Црну Руку". Не стоји ни једно ни друго. Онај који оптужује „Црну Руку" наводи да је пуковник Димитријевић-Апис, дознавши за ствар, сазвао ужи одбор те организације и питао га за мишљење, и да је цео одбор гласао против, осим њега и Танкосића; дакле, све ако је и истинита ова цела ствар о Апису, онда баш она доказује да је „Црна Рука“ била исто тако против атентата како је Апис био за њ. Ако је он што радио, значи, радио је сам, против изричите воље своје организације. Што се тиче „Народне Одбране“, ту има више доказа. Састављена од озбиљних људи, међу њима и трезвених политичара, она није ни могла бити за једну тако опасну ствар у тако незгодан час. Она је, осим чисто културног програма, имала за задатак и нацијонално спремање за ослобођење; али ово је требало бити само у часу опште акције, кад дође време да се диже цела земља. Принцип и другови бранили су „Народну Одбрану“ и посебним доказима, да су инкриминиране личности (Цигановић и Танкосић) биле у затегнутим односима с том организацијом. Но најачи доказ добио сам од једног још живог завереника: Г, В, Чубриловић приповедао ми је, да му је покојни Јаков Миловић, у тамници у Мелерсдорфу, казао следеће. Он, Миловић (рибар на Дрини који је превео заверенике у Босну) пребегао је после Атентата у Србију, Дочекао гаје један од најугледнијих чланова „Народне Одбране“, Г. Б. М, и с љутитим речима наредио му да се одмах врати натраг; рекао му је: „Кад си радио непитајући мене, иди па сноси последице сам |“ Човек се вратио право у смрт, Сарајевски суд осудио, га је на вешала, виши суд претворио је ту казну у робију | али, испребијан у полицији, изложен глади и студени после у затвору, Миловић је задобио неке тешке ране на прсима и, са операцијског стола са отвореном повезаном раном послан у тамницу, за неколико дана умро је у мукама. Ја мислим да је овај крвави пример довољно речит доказ и о расположењу у редовима „Народне Одбране“ и о херојском прегалаштву у редовима завереника, Учитељ Вељко Чубриловић могао је такођер пребећи: није хтео. Многи други завереници похватани су доста касно, — нису бежали; неки да „брат брата не остави“, неки да не баце какву љагу на Србију, а неки, вероватно, и из најивне наде да неће ништа ни бити.

Омладина је имала својих ђачких дружина. За неке атентаторе утврђено је изрично да су били чланови тих дружина. Али ни те ђачке дружине, као таке, нису ни знале да се спрема атентат, а некмо ли да су га приредиле. Атентат је искључиво дело личне иницијативе, Атентатори су казивали мисао друг другу поверљиво. У начелу, неки од њих били су спремни

на неки атентат већ одавно, обожавајући пример Жерајића.

546