Nova Evropa

Једно повеће поглавље својих успомена посвећује аутор. тајном уговору који су закључили у Бјорке (у лето 1905) цареви Вилхелм и Николај. Договор, који је у ствари био уперен противу Велике Британије, могао се лонекле протумачити као акт непријатељства наспрам Француске. Њега је објавила, први пут руска Привремена Влада, августа 1917, и тада је ова публикација направила велику сензацију. Овде је сад цела епизода доста добро и опширно расветљена, Углавном Извољски доноси само неке нове детаље; али је његова тенденција — апологија Цара Николе, иако и из ове апологије излази да Цар није био вешт дипломат, и да га је надмудрио цар Вилхелм, Уопште, тај колосални утицај Вилхелма на Цара, који тумачи добрим делом и руску авантуристичку политику на Далеком Истоку, веома добро документује Извољски,

Овом приликом, Извољски приказује и тројицу руских министара Спољних Послова, своје претходнике, Према њему, стари кнез Лобанов-Ростовски био је дипломат велике спреме и културе, али га Цар није марио зато што је био човек независног карактера, те се Цару чинио као неки ментор. Његов наследник, гроф Муравјов, човек без икакова образовања, и необавештен, био је тип обичне дворске улизице, те је само ласкао Цару, који га је волео јер се према њему осећао суперијоран. Најзад, троф Владимир Ламздорф, образован и углађен дипломат, и велик радник, „чудновато" није умео да се одупре опасним политичким каприцима Царевим,

Осим својих претходника, Извољски даје још више портрета руских државника из времена пре Друге Револуције, Ту је пре свега сам Цар, којега Извољски кавалирски брани; али не износи о њему нових чињеница. И ту чујемо о познатом шарму Цара у друштвеном опхођењу. Онда долази претходник познатог Министра Унутрашњих Дела Плеве-а, „чудновати" Сипјагин, којега су убили социјал-револуцијонари; за њега прича Извољски, како се и усред недаћа предреволуције забављао, примајући Цара са свим церемонијама уобичајеним на двору старе Москве, у оделу московског 0 Знаменитог Столипина Извољски држи „тенијалним"; то је био, према његову казивању, несамо човек гвоздене воље него и далекосежних планова замишљених у духу „рефорама“, Али још већи државник био је, према њему, Вите, Извољски говори о покушајима Столипина и Витеа, да уведу јавне раднике напредних погледа у крило својих влада, па сваљује кривицу ради неуспеха тих покушаја, без разлога, на јавне раднике, Причајући даље, на изванредно занимљив начин, о своме настојању да дође до праве парламентарне владе, пред распуштањем Прве Думе, он држи да су баш тај његов рад, и пристанак Царев на либералне предлоге изнесене у меморандуму кадетског посланика Николе Љвова, убрзали распу-

182