Nova Evropa

каже Пушкин, Након првог Балканског Рата, словенски су листови отворено писали: „Потукли смо Турчина, — немојмо се сад посвадити међусобом"; али је опомена била узалудна, као што је то показао други Балкански Рат,

Та вековна политичка неспособност, прва је од три словенске карактеристике о којима свет мора водити рачуна, Да један тако велик део становништва цивилизованог света није кадар држати своју кућу у реду, већ да увек мора да буде лаким пленом власти туђе мањине, — тај факт остаје садашњом и будућом опасношћу по светски мир.

Обратимо се сад другом једном својству словенског карактера, Пригушене емоције одувек су биле карактеристиком Словена, Као што смо видели, и оне се одгојише у боравишту мрачних шумских мочвара. А онда их је сачувала монотонија големих шума, равница и степа широке Русије, Хранио их је тешки и сурови живот раног Словенина у његову додиру са неумољивом околином, —- сељаково сиромаштво, принуђујући га на начин живљења који се много не разликује од преисторијских и древних времена, „Свако је руско село врло слично сваком другом руском селу“, каже један дописник из године 1816; „потлеушице, поређане дуж какве тесне, непоплочане локве, називане су улицом, а око ових легла тифуса и колере стеру се тамне шуме, глибовита поља, и цесте које се губе у поплављеним пределима, Према вечери, осамљеност и монотонија ових призора изазивају један поразан ефекат сете," Други један дописник, досељеник из Русије а ђак у Америци, пише; „Допустите ми да вас уверим, да макакову врсту фантома сиромаштва ви себи замислили, тај се још увек неће ни приближити беди и нечистоћи у којима живе моји земљаци, Њихове колибе су направљене постављањем дебла од стабала једног поврх другога; празнине су испуњене маховином; кров је од сламе, Све колибе добијају светлост по дану кроз једно једино стакло, величине једне четворне стопе, а ноћу су осветљене воштаницом или маленом петролејском лампом, Већи део кућерака немају димњака ни преграда, а улаз у колибу тако је низак да се треба сагнути да уђеш. Кад си унутри, пожелиш да си ван, јер се нађеш у тами и блату, будући да ниједна од ових колиба нема правог пода. А тек атмосфера у овим кућерцима! На саму помисао пролазе ме жмарци и спопада ужас. А један Украјинац у Америци, свештеник, каже; „Ми Руси смо као и наша горка храна, — као и цео наш живот у Русији!" ,,,

Пригушене емоције сачувале се и под готово универзалном пресијом њихових туђих и аутократских владалаца.

239