Nova Evropa

да се у питању поделе рада не признају никакве границе, да одлучну улогу играју само захтеви технике, док се | личност уопште не узима у обзир.

Уколико се против овакова стања ствари бори радничко кретање (социјализам, раднички синдикати, и друштва разних врста), оно има морално право потпуно на својој страни. Уколико радничко кретање има циљ, да повиси и животни и духовни ниво радника, његови противници не смеју ништа да кажу против њега. Па они ништа и не говоре, — али постављају насупрот њему организовану господарствену (а по могућности и оружану) снагу, односно излазе му усусрет подупирући — професијонални одгој радништва,

Али су догађаји задњих година очигледно показали, да нешто није у реду у самим идеалима радничког кретања. У току ових година, у разним је земљама власт била — дуже или краће времена — у рукама оних који су, како се то чинило, били позвани да раде на остварењу ових идеала, или бар да учине приметне кораке у правцу њихова остварења. Међутим, нико се није одлучио да учини ма и најмањи одређен корак у овом правцу. (Једину изнимку представља руски покушај, где је у први мах најодлучније проглашено уништење старог несамо политичког већ и господарственог и социјалног поретка, те је Совјетска Влада тврдила да се брине само за побољшање судбине радника; резултат је био каос и највеће сиромаштво, па сада и сама Совјетска Влада настоји да поново уведе капитализам, и да понови у суштини старе форме живота, Та чињеница даје јако оружје у руке противницима радничког покрета. Они тврде, потпуно образложено, да се не смеју некажњено потресати основе постојећег господарственог и социјалног поретка, Нека се повећава, кажу они, уколико је то могуће, зарада радника; нека се постепено побољшавају њихове животне прилике, нека се чак уводи и осигуравање противу беспослице, да не би за време економских криза људи умирали од глади (а да се животне прилике у таким перијодима морају погоршати, то се сматра неком „вишом силом“ противу које се не даје ништа урадити |), — али се не сме уништити подела људи на послодавце и на оне који представљају само радну снагу, Не сме се ограничавати, преко извесних граница, ни право послодавца да располаже са радном снагом по своме нахођењу, јер се иначе, кажу они, губи приватна иницијатива, те немају користи од тога ни они у чијем су се интересу оне мере предузимале. Сви су ти наводи, поткрепљени искуством за време задњих година, безусловно истинити, Па ипак, има морално право радничко кретање кад захтева, да радник не представља само радну снагу, већ да се сматра и човеком који по себи ни најмање није лошији од послодавца, Изгледа

297