Nova Evropa

остаје само да употребимо све напоре наше да очувамо неокрњену част Словена, ка лози којих, великој и благосиљаној од Бога, имамо срећу припадати," M vr. M.

Разочарање се, несумњиво, више пута јављало у срцу Његошеву, иако он томе нигде, уколико знамо, није дао јасног израза. У „Слободијади“ он само са жаљењем констатује :

„По парижком миру знатну Александер важном ријечју Баш владици Црногорцима Храброс њим похваљујућ Наредао и рекао:

Да предају све приморје, Аустријском двору древну А да с' они храбри врате, У слободни предел њихов, То владици и главарима Врло мучно, тешко било, Ал' иначе не имали

Што гођ' друго урадити, Већ славенску главу брже Послушали по њевољи, .-"

Изразитије и оштрије осећа се и разочарање и покуша утехе у невољи на оном месту „Шћепана Малог“ где Теодосије игуман спомиње догађаје из године 17 11/12, када је Ру-. сија, тучена на Пруту морала да се измири хитно са Турцима.) те да остави Црногорце њиховој судбини:

„... Но се, књаже, поклони царици, преданост јој нашу чисту кажи;

не заборав напоменут истој;

када би се смирила с Турцима,

нек нас с браћом Русима удружи,

и помири с клетијем Турцима;

да, ка пређе, с нама не ураде: заједно се побисмо с Турцима,

па се Руси без нас умирише,

нас сиротне саме оставише,

"

разљућеној сили песијанској... Нашто „главари и сам народ из грла“ вичу на Теодосија :

„Срамота је, оче игумане, Спомињати оно што је прошло ! Ми смо муке довијек парали,

а људи су за муке рођени, —

ти о миру довијека сањаш,..“

(Чин ТУ, јављ. 3.)

470