Nova Evropa

ричара повучена у се, који је — након младеначких „Снова о моћи", и свакојаких душевних борба — постао „ведар услед мудре жалости", што му одонда допушта да износи слике радости, пуне живота, у форми прожетој класичном лепотом. Затим Мицинског (Тадеи57 Мастаји, 1873—1921), мистика и визијонара, који тражи на подручју мита и предања релативну истину за свој народ и за читаво човечанство, Из каоса његова песничког и књижевног рада истичемо многобројне слике о лепоти и дубоке интујитивне рефлексије. Мицинске се сматра претечом најновије пољске поезије.

У атмосфери руске опресије, под којом су се гушила сва нплеменитија настојања, одрастао је велики романописац пољске садашњице Стефан Жеромски (рођен 1864), који је пре неки дан умро, Он је донео у живот жалост и болна уверења још из своје младости, Прва његова дела одишу управо болесним песимизмом модерног човека, који — носећи у својој души висок етички идеал — наилази свуда на неправду што је наноси човек човеку, на окрутна прилагођивања слепој природи, речју: на тријумф зла, На развитак тог етичког песимизма упливисали су још и специјални увети живота на древном пољском по-

"дручју од Руса анектованом. За Жеромског је карактеристично

истицање јалових настојања такозваних „јавних радника“ („Људи бескућници", 1900; касније трилогија: „Рат са сотоном"). Исти тон доминира у његовим делима о Устанку (1863), који је потресно опевао, У његову великом историјском роману из наполеонских времена, „Смртни остаци“ (1904), најбоље се огледа употреба других средстава и уметничке технике наспрам Сјенкјевића, за којега се држало да је створио последњи канон историјског романа. „Смртни остаци“, слично као готово сви романи Жеромског, имају сасвим слободну композицију, често без довољно акције, или са претерано дугим епизодама, увек пренуни осећајних елемената. Лиризам је његова главна карактеристика као артисте; он је најбољи у неприсподобивим сценама љубави у сликама предела, које дају нарочиту чар његову језику. После класичне прозе Сјенкјевића, Жеромски је отворио нову врсту пољског књижевног језика, који врши утицај расположењем и ритмиком, Он компонује читаве поеме у ритмичној прози („Пјесан о хетману“, „Географски рапсоди", из последњих година), У социјалном погледу он не преза ни од задирања у најболније ране друштвеног живота. Његова су дела била увек пгедметом страствених дискусија, например познати му роман „Повест греха", или списи у вези са Револуцијом од 1905 године, Он је у омладини будио веру, да „Москал неће остати на пољском тлу“, и скупа с Виспијанским био је главним књижевним патроном пољске тежње за независношћу,

Сасвим је другога типа писац Владислав Станислав Рејмонт (Кеутоп«, рођен 1868), романсијер којега занима пре

523