Nova Evropa

То “је. доста занимљива главна: садржина овог романа, који се чита лако и с интересовањем од почетка до краја: Карактери главних јунака драме — Савински, Лидија, Семенов, стари кнез, — обрађени су веома вешто, као и неких личности споредног значаја. Пеихолошка анализа изведена је доста искусном руком, разговори теку глатко и природно, · ·Вечита тема љубави, више или мање трагичне, како је она третирана у овоме роману, одговара углавном револуцијонарној ситуацији. Сама ситуација, оквир драме, у многоме је оцртана мајсторски. Малобројним, али јаким и сигурним потезима истакнута су променљива расположења доскора још повлаштених а сад пострадалих слојева друштва у доба акутне револуцијонарне кризе, која се катастрофално брзо развија. Што се тиче нових господара — уколико су они оличени у Семенову, човеку гвоздене воље, без икаквих обзира BE «скрупула —, приказ је испао врло добар. Али типова правих, старих бољшевика не налазимо на страницама овога романа. Акција и психологија маса доста су слабо и сухо приказани, Држимо да је потпуно прољашио аутор цртајући револуцијонарне гомиле пуне природне доброте, доброћудности, и. томе сличног. Он је видео Револуцију, он је у многом погледу показао мајсторски дар опажања и карактеристике, и зато "ово недовољно схватање крвавог патоса Револуције, страсти маса које су биле веома далеко од сваке доброћудности, ово сентиментално идеализовање гомиле, утолико више зачуђава обавештена читаоца,

.

Вреди још истаћи поједине занимљиве епизоде, лепе цртице и мисли. Тако, например, кад стари кнез судио Царској Русији и Револуцији; „Постоје величанствене рушевине, пред којима треба да се прекрстимо. Али ми свршавамо у трулежи. Ње има и превише. Све заудара на њу. Ми смо одавно били трули, али се то није видело, јер је површина била сјајна, па је крила дубоке болести. Знате ли, шта је била ова наша Русија, о којој су ваши велики људи изрекли толико звучних глупости7 — То је био један лонац препун тада!... Револуција је разлупала тај лонац...“ „Ми улазимо у занимљиво доба“, говори једном Савински своме сину; „не веруј у оно што причају људи, не веруј да се ради о пролазној кризи и да ћемо поново наћи ону Русију коју сам ја познавао, Нова времена долазе. Постоји велика навала одоздо у правцу к свету. Тамна се душа руског народа узрујава. У друштву које се припрема биће, моје дете, аристократије своје врсте, Нов диригујући сталеж почеће да се ствара благодарећи талентима и активности, Али то неће бити више стара аристократија, која је изгубила свест своје улоге и својих дужности. Нова ће имати снагу хиљаду пута већу од своје претходнице, која сада, неспособна, ишчезава...“

566