Nova Evropa

сесве код нас преводи!" (види подлистак Војислава ИлићаМлађег у Цицварићеву „Београдском Дневнику“ од 31, марта и 1. априла 1924). Али ово само узгред, Последњи класичан пример потпуно збрканих и каотичних појмова код вас о превођењу пружила је дискусија поведена поводом познатог плагијата „Хамлета“ од стране Симе Пандуровића под окриљем Српске Књижевне Задруге; у њу се овде овом приликом нећемо упуштати,али би је свакако и с те стране ваљало помно расмотрити, јер су у њој ангажовани, поред протагониста, озбиљни критичари позоришни и књижевни, који су и сами преводили, или су бар признати ауторитети на пољу преводне критике,

Нарочито поглавље у расправљању о превођењу, поименце на наш језик, припада слободним преводима, разним врстама слободног превођења: „прерадама“, „посрбљавању“ или „похрваћивању“, и како се све називају преводи који се намерно не држе тачно и дословно оригинала, него одступају од њега, више или мање, из разних побуда и са разном сврхом. У нас је таког превођења било одувек много, управо од првих почетака наше писане књижевности, а у новијој књижевности почевши од Доситеја, и његових претходника и савременика, па преко најпознатијих „прерађивача“ драма Коцебуових (Јоакима Вујића, Константина Поповића-Камераша, кајкаваца Миклушића и Тита Брезовачког, и разних других), па до пок. чика-Тоне Хаџића и његових чувених „удешавања за српску позорницу", и даље до у наше дане. Често се извор није наводио, нити се сматрало грешним то неучинити. Многа дела најпопуларнијих наших писаца из ранијег доба (као вапример неки романи Милована Видаковића) у ствари нису друго до „слободни преводи“ или „прераде" немачких, француских, талијанских, и других прећутаних оригинала, удешени за домаће потребе и вашу публику. Било би врло занимљиво покупити и испитати све те преводе и прераде, категорисати их и утврдити намере и побуде њихових писаца и преводилаца, и начине на које су они решавали себи постављене задатке, Држимо да би се поуздано нашло, да је ве ма мали одломак овакова књижевног посла успео, тојест да је мало који аутор из туђег дела умео да начини наше дело, — да пресади с успехом туђ цвет на наше земљиште; и да, најчешће, то није ни била намера „прерађивања“ или „посрбљавања“, него је дотични „књижевник“ настојао поглавито да себи олакша посао, да избегне тешкоће превођења, које (обично услед недовољног познавања туђег, а честом свог, језика) не би умео у потпуности савладати. Али има у нашој преводној књижевности ипак и врло добрих слободних превода, — свесних прерада, да их тако назовемо, код којих че преводилац давао себи рачуна о значењу „прерађивања“

569