Nova Evropa

Тако је са Турцима; а знамо како је са Бугарима. Њих статистика и не бележи, Они су „бугараши“, што је синоним за качаке, бандите, и помагаче Протогерова, На њима се ломи законско слово. Они нису чак ни „мањина“. -

Остају још Немци и Маџари. Они су мањина с којом се тргује. Према успеху посла, отварају им се или затварају школе, распуштају им се или се трпе, или се чак помажу, њихова разна културна и политичка друштва.

И таково сејање је донело одговарајућу жетву: неједнаки, нестални, и променљиви поступак власти према властитим поданицима збунио је остале суграђане, и мало помало утире пут једном мишљењу које несамо што не одише цивилизацијом него није ни паметно, ни политички за саму установу државне сигурности. Ено нам слике и прилике тога у методама које доводе до. „Они одлазе" у Јужној Србији, до заклатих жртава „осветника слободе“ у Херцеговини, и до уцењивања и млаћења наших суграђана несловенског материнског језика у Вој-

водини. Тако је било до јучер, а сутра ће — према потреби „заштите државних интереса“, нарочито ако се буду проводили какови нови избори, — ови наши мудраци исто поновити,

без обзира нато што се тиме ствара стање духовне несређености, Узнемиреност духа, у којему се буде замрли или заспали инстинкти атавистичког зверства, крволоштва, и осветништва, доводи до грубе себичности, која је недвојбено првобитни носилац човечје особености и главни подстрек на грубо стицање и искоришћавање добара. А слично стање, подгрејано или трпљено на једној страни, није се никад у историји човечанства могло зауставити на једном месту; оно се увек ширило по читавој линији човекова мисаоног света, да из њега пређе у делатност онда кад примарна себичност, и остале одлике животиње-човека, не наилазе на довољно јак ауторитет моралних вентила, или на опору силу друштвено-државних управљача.

То су дакле заразе које у седмој години постојања и стварања овог Југословенског Народа доводе до отвореног и бесавесног савета о покрштавању, до јавног повлађивања „осветницима" за јуначке нападе, клања и отимања, јер: „Нека их мало, . .. доста смо од њих трпели, . . . треба утући швапску силу и маџарску бахатост, — или, нека се понаше'. То се не поручује; али се чује, и чита се! ,.. Тако се трује овај девичански народ.

Јадикујемо. Јесте, признајемо; али надодајемо: и размишљамо, Јер у овој општој пометености и неодвајању моралних од себичних вредности, у овом лудом трчању за сваким патријотским покликом, има нешто што нас збуњује. Има нешто што нам пред притвореним очима изазива слику од које нам