Nova Evropa

траже њено цепање, или на томе раде. Мањинама могу постати и они делови српско-хрватскога и словеначког племена који би се с таковим захтевима подигли противу стварне већине,

Свака заједница равна се по неком реду, и владана је неким поретком, што држи чланове на окупу и руководи њиховим радом у корист целине. Појединци у заједници морају да жртвују део своје самосвојности у корист целине; и та је жртва потребна за очување самога себе, јер појединац, једино служећи се снагом и вредношћу заједнице, може да осигура себе и постигне своје циљеве у границама неповредљивости заједнице. Те границе су компромисна нота између појединаца и целине, границе веограниченој људској слободи, обуздавајући слободе, и привођење дивљих снага једне горске бујице у уређено широко корито, да би се све снаге разасуте којекуда скупно и за скупност искористиле, То би било лице, а наличје би морало њему одговарати: наметање стега самоме себи, ограничавања своје воље и слободе, давање од себе па и самога себе за скупност, мога услсвити користи што их заједница даје појединцу, које ће бити еквивалент за сва подавања од себе у заједницу. То је онај друштвени уговор што га је ненаписана утиснула историја у дубине друштвеног човека, отетог — кроз небројене векове људског лутања до постепеног стварања првих основа културе — друштву животињског царства.

И све у свему, долазимо до оног закључка који несвесно кљује у свим мозговима и у свим душама целокупног југословенског народа: за исте дужности, иста права, То је опште правило, то је урођено схватање овог нашег народа, које се претворило у челик дугим вековима робовања туђим неприступачним мислима, туђем васпитању, и туђим властима, Потребу за једну апсолутну праведност и равноправност свих осећа понајвише роб Старог и Средњег Века, кмет-сељак прошл г и овог нашег доба, и радник-унајмитељ својих умних и радних снага најновијег времена. Овај наш народ, који је окушао ропство свих врста, не може бити приступачан идејама и плановима који деле грађане на „већине“ и „мањине“, Свест југословенског народа је, већ из историјски наслеђених разлога, противна свакој деградацији човека, сваком умањавању његових права; она је за светлост и чистоту пуне равноправности у правима и дужностима, за бескомпромисну праведност према свакоме. Ради тога је груба повреда осећаја овог народа, кад му се намећу дужности према неким „мањинама", наводно према грађанима весловенског матерњег језика, јер је оваки појам речи „мањина" њему непознат, Век који је чувао материнску реч као светињу, који се је за њу излагао свим искушењима и опасностима, који је за њу и гинуо, као