Nova Evropa

знаности, читанке и песмарице за школску употребу; од ових књига најважнија је била „Општа Историја“ од Семи Бега Фрашери, Али књига која је изазвала највећу позорност била је кратка расправа истога писца, под насловом; „Арбанија, њезина прошлост, њезина садашњост, и њезина будућност", која је, иако без велике литерарне претензије, преведена на турски, грчки, и немачки, па је кроз дуго времена сматрана библијом арбанашких патријота. Чињеница, да је ову књижицу написао муслиман, препоручивала ју је сваком Арбанасу, без разлике вере. На другој страни, његов романтични и нежнији брат, Наим Бег Фрашери, дао се на писање патријотских песама, које су толико распламтеле народну машту, да је с почетка године 1879 букнуо у племену Фрашери устанак против Турака, који се једино има приписати утицају ових песама,

Међутим је наступила била врло брза реакција. Турска Влада и грчки Патријарх у Цариграду посматрали су с нелагодношћу ово напредовање заједничког народног узгоја арбанашкот, који је стапао у једно народно тело две скупине, хришћане и муслимане, које је дотле свако од њих, у своје сопствене сврхе, настојао да упућује својим посебним путем, Услед тога, по наређењу Султана Абдул Хамида [, арбанашке школе бише 1886 затворене, а строга забрана паде у исти мах и противу сваке публикације на арбанашком језику. У допуну томе, издао је и грчки Патријарх у Цариграду наредбу, којом се под претњом вечног проклетства забрањује арбанашким православцима да се служе „проклетим" арбанашким језиком у школама и у црквама. Тиме је арбанашки нацијонални покрет угушен, како се чинило, у самој својој клици,

У ствари, то се тако само чинило, Сам покрет није сатрвен, Дакако да се, код овако строгих мера од стране турских власти ништа није могло радити јавно у самој Арбанији, Али је, након довршене прве фазе народног покрета, дошла нова фаза, много лепша и чудеснија, којој је било суђено да овековечи плодом неуморне напоре арбанашких патријота.

Литерарни и народни покрет, заустављен званично код куће, пренесен је одмах у иноземство, Румунија, Бугарска, и Египат, а у новије време и Сједињене Државе Америке, понудиле су му своје гостопримство, њему и народним радницима арбанашким, Потајном помоћу муслимана-Арбанаса при служби турске Владе, кријумчарени су у Арбанију литерарни и политички производи издавача и писаца у изгнанству, без озбиљних неприлика, осим што су необично строге казне имали да претрпе на делу затечени кријумчари и њихови помоћници. Арбанашки писци су обично живели у Турској, или и у самој Арбанији, а своје књиге и списе издавали су у туђини под измишљеним именима, Једино познатијим вођама

143