Nova Evropa

Spekulativni, ili meditativni, kihotizam jeste, kao i onaj praktični, ludost; ludost, kći ludosti krsta, Zato je prezren od razuma, U dubini, filozofija ne trpi hrišćanstvo, i to je dobro iskusio snishodljivi Marko Avrelije, Hristova tragedija, bo= Žanska tragedija, jeste tragedija križa. Pilat, skeptik, čovek kulture, hteo je da ju obrati u komičan intermeco, pa je izmislio onu farsu o kralju sa skiptrom od trstike i krunom od trnova venca na glavi, govoreći: »Evo čovekal«; ali je narod, čovečniji od njega, narod koji ište tragediju, vikao: »Raspni ga, raspni gal« A druga fragedija, čovečanska !габеdija, to je tragedija Don Kihofa sa masapunjenom glavom, da bi mu se izrugivali sluge wojskovodja, i same vojskovodje, jednaki slugama, »Evo ludaka!«, mogli su reći. Taka komična, iracijonalna tragedija, jeste strast podrugivanja i preziranja; a najveće je herojstvo za pojedinca, kao i za ceo narod, znati dočekati potsmeh, ili još bolje, umeti se izložiti ruglu i smehu a neizgubiti odvažnost, Potsmeh i porugu treba tražiti pod stopama Don Kihota!.,..,

Filozofija duše moga naroda predskazuje mi se kao izražaj inMimne tragedije analogne Don Kihotovoj duši, kao izražaj borbe izmedju onoga što je svet kako nam ga razum znanosti prikazuje, i onoga što mi hoćemo, ma bilo to i u smislu propisa naše vere. 1 ta filozofija skriva tajnu onoga što nam se obično zamera: da ne uzimamo obzira naspram Kulture, da joj se ne podvrgavamo, Nč, Don Kihot se ne podvrgava ni svebskoj ni svojoj istini, ni znanosti ni logici, ni umetnosti ni estefici, ni moralci mi etici, »Sa svim tim« — čuo sam ga više od jednoga puta. gde govori — »ne bi se u najboljem slučaju postiglo drugo do da svet padne u mnajludji katolicizam«. Osudjivali su me kao reakcijonarca, i čak kao jezujitu, Neka, ništa zato! Ja medjutim i sam znam, da. je ludost hteti da se vode reka povrate k svome izvoru, i da svetina sama traži leka svojim bolovima u prošlosti; ali znam i to, da svaki onaj ko se bori za bilo koji ideal, pa ma taj ideal ličio na prošlost, gura sve unapred, prema budućnosti, i da su reakcijonarci jedino oni koji se snalaze dobro u sadašnjosti, Svaka pretpostavljena restauracija prošlosti znači progres, pa ako je prošlost i san, makoliko slabo poznat, — bolje nego išta, Kao i mače, ide se prema budućnosti, i ono što ide — ide, kolikogod stupalo natrag, A ko zna, da nije tako bolje!

Ja u sebi osećam sredovečnu dušu, i držim da je duša moje domovine sredovečna; i držim, da je ona prošla kroz Renesansu, Reformaciju, i Revoluciju, naučivši se od njih mnogome, ali nedopustivši da joj taknu dušu, te očuvavši spiritualno nasledje onih vremena koja nazivaju maglovitima. I kihotizam nije drugo do najdesperafniji oblik borbe Srednjega Veka protivu Renesanse, koja je iz njega proizišla .. ..

176