Nova Evropa

рији и. успоменама, програм талијанског ослобођења и народне величине; следили су Александар Манцони, Силвијо Пелико, Ђино Капони, историчари Винченцо Куоко и Ђовани Колета, драматичар Николини, историчар и политичар Чезаре Балбо, филозоф Винченцо Ђоберти, аутор онога „Примата“ који за талијански дух бејаше што и звук бојне трубе; апостол Ђузепе Мацини, и затим Ђусти Леопарди, и многи други, — сви прожети идејом о васкрснућу Домовине, сви спремни да јој обележе циљеве, и да покажу пут којим треба да се пређе у будућност.

Међутим је дошла Француска Револуција, чији су плодови широм отварали у свету врата принципима слободе, грађанском и нацијоналном достојанству, ослобађању од многобројних и дугих ропстава, Разуме се да ни нови нараштај пробуђених Талијана није могао а да не осети своју наду и свест силно појачану услед догађаја онога времена, и да стекне храброст потребну да се од наде пређе и на живу реалност. Ослоњени на историјску стварност једне покрајине која је једина остала слободна кроз векове народне слабости — на Пијемонт —, идеја талијанске независности појавила се у свој својој пуноћи, и започела је да тражи како да се политички реализује.

Они који су се одушевљавали овом идејом били су, како смо видели, песници, историчари, филозофи, и нема сумње: да је њима било омогућено реализовати додуше разноврсне али складне појмове свога мозга, Италија која би отуда произашла била би одговорила савршеном идеалу који, како смо рекли, вуче порекло чак од првих векова, Али да се достигне циљ, нису били довољни песме, књиге, и системи, већ је било потребна и интервенција политичара и ратника, Конте Кавур, маркиз Азељо, били су ту међу првима, а за њима Виторијо Емануеле П, и Гарибалди. Рећи да су они издали, или и забацили својевољно идеју рођену у другим узвишеним мозговима, а која је већ била унишла у народни дух, било би неправедно, па и горе него то, Али је факат, да су се они, присиљени да се прилагоде приликама, „духу времена“, користили туђом снагом, послуживши се догађајима оног историјског перијода да постигну постављени циљ, удаљујући се често знатно од појма који се био створио о генијалном духу расе, Када је, дакле, након борба и мука сваке врсте, нација била тотов чин, Италија која је отуд резултирала није била она идеална Италија, већ само најбоља Италија која се тада могла да формира. Компромиси, који су били потребни да се она створи, остајали су, као елементи несавршенства и несклада, а и као узроци будућих слабости и немира, у њену иначе тако идеалном и тако реалном склопу.

238