Nova Evropa

теа и Петрарке, па онда доцније у Макијавелија, Савонароле, и затим у Кампанеле и Ђордана Бруна и у Ђамбатисте Вика (У:со), открити елементе талијанске фашистичке доктрине, схваћене као рестаурација и обнављање чистих традицијоналних вредности, како су се оне мало помало афирмирале у нашем специфичном, автономном, незамућеном бићу, уколико је народ стварач и поборник цивилизације аутохтоног а уједно универзалног карактера, што не значи у исти мах шовинистичког и космополитског, будући да шовинизам није патријотизам, нити је космополитизам католичанство,

Али ми, у кратком овом чланку, нећемо захватити тако далеко, него ћемо се ограничити на приказ најкаснијих зачетака у историјској реалности много модернијој, од које фашистички покрет није друго до природни наставак. Поћи ћемо дакле тек од славних напора започетих од Италије око првих година прошлога столећа, да задобије властиту независност, у тежњи за постигнућем нацијоналног јединства, која је позната под именом Препорода (К1зогбипеп(о),

И странци осредње образованости, мислим, знају, да су она два века иноземне доминације, након славног али и несрећног перијода интелектуалног и уметничког цветања названог Ренесансом, збрисали и изопачили у души талијанског народа сваки знак и траг моралне и политичке личности; чак су учинили да је избледела и идеја о његову правом бићу, и о мисији коју би могао вршити у овоме грађанском свету, у толикој мери, да је Италија, лишена властитих мисли и обичаја, властитих вођа и властитог оружја, постала у ХУП и у ХУШ веку неком врстом гез пи !из, земљом завојевача и пољем борбе за разне нације, које би силазиле да овде господаре и ликвидују своје распре, и да искаљују своје амбиције за господством. Резултат овога било је страшно ослабљење и уништење нацијоналног карактера, који је, уз ретке иако сјајне индивидуалне изнимке, запао у скептицизам и дилетантизам, довољан можда да одгоји какав чудотворан цвет поезије или уметнине, али доприносећи знатно трајању душевног и социјалног ропства. Ипак је и из толиког ништавила изникла, као цвет из неплодна тла, по која снажна личност, разбуђена и отхрањена зором слободе која је почела да руди по Европи у другој половици осамнајстог века. Дитоше се међу нама гласови да потсете народ, да буде свој, да га потсете на његове дужности и на његова права, и да га укоре понајвише ради његове лености и ради претераног подношења властитих и страних тирана. Ђузепе Парини, савршени песник „Дана“ (1 Стотпо") и „Ода“, и Виторијо Алфијери, силни трагед, били су међи првима. На њихов поклич одазвали су се и други, и пошли су за њима. Песник Уго Фосколо израдио је својим земљацима, враћеним к исто-

237