Nova Evropa

отвори ма коме своје срце. Њих се двоје заволе, пажљиво кријући једно од другог несамо своју љубав него и своје право порекло, И једно и друго се боји да кад би супротна страна дознала праву истину, да би тад наступила неминовна хладноћа и прекид познанства, У томе је и интрига ове новеле. Разуме се да се ипак на крају све лепо сврши, У најзгоднијем моменту погине извесни Натанијел Маркс, један врло богат и врло симпатичан енглески Јеврејин из Бирмингена, а који се такође ту у Дубровнику, у пансијону „Драга“, лудо заљуби у Јунис Ирахер, и покушава на све могуће начине да је приволи да пређе преко расних предрасуда те да се уда за њега. У тој би удаји за Јунис лежало спасење у материјалном погледу, јер би била обезбеђена новчано за цео живот; и она не може а да не жали помало у себи што ипак, из свих других разлога, мора да одбије тај брак. Маркс је, осим тога, једини који у први мах ту у Дубровнику зна праву истину о њену пореклу, Онај исти стари и освештани принцип фФеџз ех шасћпа, што тако спретно помаже нашој списатељки да реши све своје заплетене ситуације, или пак да по потреби заплете ситуацију тамо где је све чисто и ведро, — тај исти Ченг ех тасћлпа, који је и самом Марксу у потребном моменту скрхао врат како би се тиме створила погодна ситуација за решење заплета, тај исти трик изненада спусти Марксу у руке Јунисин пасош, и из њега он сазна за њену тајну. Он одмах схвати њен положај и све опасности којима је ради тога изложена. Његов семитски дух одмах процени све користи које би из такве једне ситуације он могао да извуче за себе лично, и он отад пажљиво и стрпељиво вреба онај психолошки моменат у који ће она, под утицајем депресије и клонулости, пристати да постане његовом женом и господарипом његових милијона, Његова раса има једну лепу и снажну црту; „Она уме да чека".

Живот у пансијону „Драга“ тече нормалним, типичним пансијонским током, током нових гостију, малих оговарања, и изненадних долазака и одлазака. Ту је сва она мешавина разних професија и разних народности што је обично виђамо по туристичким станицама. Праве се излети, посећује се Мештровићев Храм, ленствује се пред дубровачким кафанама, и шета се по Страдуну. Причање је необично живо. И поред оно неколико овешталих новелистичких трикова, којим се Норма Лоример тако очигледно служи, и који су јој само сметња да постане првокласни новелист, њени су типови ипак врло добро израђени и ситуације често врло психолошки схваћене,

Требало би, међутим, да већ завршимо овај приказ, — да ли са оним стереотипним; како бисмо желели „да ову ствар видимо што пре преведену и на наш, ит, д., ит,д."'7 Али

299