Nova Evropa

нити продати већа шума, или слично, а да се у то не увуку извесни привилеговани посредници, које наравно треба добро наградити, па преко њих често и оне који имају да донесу коначно решење. Неки, који су имали зато времена и воље, израчунали су, да би разне државне набавке стајале годишње по неколико стотина милијона динара мање кад не би било тих посредника, и кад не би било потребе да се за извесна решења и одлуке плаћа мито. Иако, у већини случајева, мито плаћа онај у чију је корист донесено решење, штету коначно ипак сноси сама држава, будући да се разне провизије урачунавају у цену, па оне тако ипак падају на терет државе,

онцентрацијом свих лиферација при самим министарствима. ствара се онда још већа могућност за такова подмићивања.

Теоретски узето, наш је систем лицитација такав да би имао искључити сваку неправилност. Међутим, шта се деmana? — Видимо да се, ако лицитација за извесну набавку или продају не испадне онако како конвенира онима који имају да донесу одлуку, лицитације једноставно поништавају, и то све дотле док се не дође до жељеног резултата, А велико је питање, наравно, да ли те жеље одговарају увек и материјалним интересима државе. Осим тога, кад би се — осим у случају очигледне некоректности — онемогућило поништавање лицитација, много серијознијих фирама учествовало би при таковим лицитацијама, и цене које би се у таковим случајевима получиле биле би за државу далеко повољније,

Код нас је, услед свега тога, јавна тајна, да један део највећих државних чиновника, након извесног времена проведена у државној служби, располаже иметком до којег нормалним путем, и својим принадлежностима, никада не би дошао. Кад би било могуће приступити испитивању, како је настала имовина појединих виших чиновника, видело би се да је главни део те имовине придошао услед послова који су коруптивни, или који нису далеко од корупције.

Борбу против корупције може најуспешније да врши сама јавност, пре свега износећи и стигматизујући поједине афере. Криво мисле они који држе, да поједине корупцијонистичке афере не би требало износити на јавност, будући да се тиме „руши углед“ наше државе у иноземству, а убија ауторитет у туземству. Не треба сметнути с ума, да је иноземство у поједине наше корупцијонистичке афере боље упућено него ми сами, будући је већ код разних својих послова осетило да се без „бакшиша" на Балкану не да ништа постићи. Управо највеће корупцијонистичке афере и догодиле се у вези с пословима с иноземством, па нас већ више и не чуди ако се вест о таковим пословима јавља прво у иноземству, и онда распростире широм читавога света. Иноземство ће тек онда стећи према нама поверења, кад види да смо се једног дана