Nova Evropa

су по духу, тојест подједнако су изван рускога народа. И једни и други налазили су се у некој вештачкој духовној атмосфери, и живели су ван оквира реалног нацијоналног живота. Па будући да је њима у тој расно безличној атмосфери било духовно угодно, то су они — дакако из чистог родољубља! — хтели читаву Русију да покрију стакленим кровом, израђеним на европски начин и по европским узорима. Отуда њихова општа тежња, да се руском народу наметну туђе, њему неприкладне и непријатне, форме и установе, програми и теорије, почевши од „КпебзкоПебишт"-а па све до класне науке Маркса. Отуда и њихова неукротива склоност ка доктринама папирно-идеолошког карактера. Сваки је тежио да пресади на руско тле баш оно што се њему лично свиђало у свету, непомишљајући нато да је оно што је органски туђе уједно органски непријазно. А како се држало да је доста само „заповедити“ или „написати“, па да буде све у реду, није никакво чудо да се је убрзо цела делатност образованих класа исцрпљивала у продуковању бирократско-револуцијонарне „литературе“. Много се говорило и писало, али се утолико мање радило,

Пресађивати туђе, лакше је дакако него стварати своје властито. Али се та лакоћа често свети, Јер туђе се тешко одомаћује, а још теже срашћује са „својим“; а, у овом случају, дешавало се често да су пресађиване несамо „егзотичне“ биљке, које траже посебне увете за развијање и нарочиту „температуру“, него је једноставно наметнуто бескрајној руској степи и вештачко цвеће, од папира!... „Папир“, — у томе и јесте главни грех старе генерације, и ту су криви, уз малене изузетке, сви њени репрезентанти: царски бирократи, који су фанатички веровали у јединоспасавајући и свемоћни „циркулар"; либерали, који су се слепо и ропски клањали „хартији вољности“ — крпи Устава; револуцијонари, који су, у светој најивности, мислили да је „прокламација“ чаробни прутић, и да се цео живот стомилијоног народа даде преокренути на боље напросто лепим речима исписаним на папиру. Сви редом — десничари, левичари, и „центрумаши“ само су брбљали навелико, и трошили на вагоне папира, пишући своје манифесте, расправе, и програме, Керјенскиј, најбрбљивији и најпразнији човек руске историје, дошао је само да крунише ову невероватно брбљаву перијоду у животу рускога народа.

Али су, напокон, дошли „нови људи“ — бољшевици. Изгледало је, у први мах, да ће они ипак нешто стварно урадити, — да знају несамо говорити већ и за прави, реалан,

рад. Али гле, и њихова почетна активност била је само обележјем опште слабости и неспособности руских образованих слојева, и Љењин је једном згодно и тачно рекао, да су баш

100