Nova Evropa

интелигенција, „буржуји“, његови најачи савезници! Јер кад је дошло време да се озбиљно ради, да се ствара нов живот на рушевинама старога, да се испуне нове форме израђене у кабинету, за професорским столом, — е, ту се онда показало да су и ти „нови људи, у суштини својој, врло стари: у Љењину је било више Побједоносцева него Петра Великог. Бољшевичка Влада била је и остала владом бирократа, — људи од папира, који су се можда добро разумевали у својој идеологији али никако у практичном свакодневном животу. Место „циркулара“ заузео је додуше „декрет“, али — папир остаје папир!,.. Пада ми на ум једна хумористична али карактеристична сцена: познавао сам једног совјетског „комесара“ шефа огромног провинцијалног департмана — који је све своје службено време проводио трчећи по одељењима, те захтевајући од својих сарадника и потчињених напорне и енергичне акције; но кад би га ови запитали, у каквом замршенијем случају, шта да ураде, он је само нервозно тро руку о руку, и одушевљено даље викао; „Има да се уради, има нешто да се уради!" ,.. Па је одлазио у друга одељења. Ето, такво једно дгромно „одељење у недоумици“ чини ми се данашња Русија, баш као што је то била и бивша Русија, за последње перијоде — Русија Побједоносцевих, Керјенских, и Троцких. Исто тако одушевљено, и бесмислено, викала је руска интелигенција и бирокрација рускоме народу: да уради „нешто", — али сама незнајући управо шта.

У том ставу обожавања папира, у стању стваралачке импотенције, једнаки су били и прекјуче и јуче сви Руси; министри и они који су их убијали — терористи, револуцијонарци и конзервативци, париски „Зарубежни сјезд“ (емигрантски парламент) и московски „Исполком". Сви су они, међутим, — без икакова изузетка — данас мртви. Русија их више не треба, — она је нашла и она ће наћи моћи да их се реши, Живот не трпи мртваца, па је у томе знаку и сведочанство младости, здравља, и велике животне снаге саме Русије,

Последњи по реду, најмлађи старци, бољшевици, не чине изузетка; и они су, у суштини, тек „жив мртвац“, Трагична импотенција њихове делатности манифестује се код њих нарочито рељефно у питању такозване „денацијонализације" Русије, То је за њих очигледно први и најглавнији циљ, јер без тога нема ни Пролетерске Интернацијонале. Међутим, шта се дешава 2 — Супротно њиховим смеровима и њиховим жељама, нацијонални осећај код рускога народа расте, јача, и „освешћује се"! И несамо то, већ и садашња, „црвена“ Русија, —- дакако несвесно, или можда подсвесно! — наставља-са савршеном тачношћу стару, традицијоналну, политику, ому. руску политику која води порекло управо још бд Jel

{5 101