Nova Evropa

сполна чистота, и с тим сачувана снага, учинити њега способним да на своје дете пренесе позитивна својства и снагу свог племенског типа, а донекле и оне што их он сам у себи развија, јача, и усавршава,

а тај се начин омладина може довести до увиђавности и до уверења, да је она дужна борити се противу сполног нагона. То вреди особито за више разреде средњошколске омладине, коју треба упућивати да ступа у што ужи додири везу са сељачком депом, те да пренесе и на њих живо интересовање за духовни живот. То је могуће само тако, ако ђаци горњих разреда средњих школа схвате свој позиви своју дужност, па подвргну себе и свој млади живот раду и уздржавању, те се посвете интензивније науци и душевном раду. Младог интелектуалца мора прожимати осећање, да се једино у раду, у чистом животу, и у чувању од блуда, одаје његова спремност за звања са социјалним дужностима, да је у томе главни симптом његове способности за научан ради за живот душевног радника, и да је то уједно један од важних знакова његове поузданости и сталности карактера. Ко је слабић и рђа у борби са својим сполним нагоном, и ко ту не може да подвргне себе интересима друштва, другим речима, ко не може да своју снагу и врлину чува од самога себе, како ће тај моћи савесно да врши свој задатак у друштву, у којем је први и главни увет за успех савест и поузданост2.,.

И јака вера је жива и снажна свесна сила, која чува. младеж од блуда. И то, пре свега, вера у самога себе. У ваљаној школи, и педагошки целисходно организованоме друштву, млад свет почиње да у себи налази и опажа свесне елементе свог човештва; ту веру може најбоље да разбуди и уздигне добар учитељ или наставник, т. ј, личност која и сама има одличне људске способности и врлине, Исто тако ће добар учитељ усадити у душе својих ђака и другу веру, — веру у постојање једне вечне и непроменљиве, и свемоћне, истине и законитости, Ако је ученик, духовно радећи, поновно откривао сталност и законитост у природи, дакле истину, и ако је осетио утицај те свемоћне сталности у природи, у људском друштву, и у нарави појединог човека, дакле вечност и свемоћ истине и сталности, — онда ће он и у себи тражити своју истинитост и сталност, и вероваће да се може и мора уздићи до ње, сам поради себе, Зато ће се уклањати и чувати свега што му у томе смета, те у првом реду и власти сполног нагона, која наводи на затајивање сама себе и на уништавање своје индивидуалности. Што не може да савлада страх од вечне казне и пакла, то може вера у постојање вечне истине, и уверење да је сваки поједини човек део те вечне истине, ако је у себи обнови и уздржи, и ако одолева слепим нагонима.

167