Nova Evropa
из загребачке „Луне“ једна критика Графа от Сермажа, коју он почиње овим речима: „Ест и ние, ест и ние у еданпут худа философиа!' Тако вели, ако ме памјатствование не вара, Шекспир у едном славном дјелу своме.“ „Летопис" за 1834 спомиње пак нови немачки превод Шекспирових дела, од Шнајдера. Године 1836, долазимо у први јачи контакт са „Ромеом и Јулијом", и то у алманаху „Србска Зора“ што га је издао Спиридон Јовић у Бечу), где је од стране 95. до 122. препричана историја ове Шекспирове драме „просто по нђбмачком“. У једном другом алманаху, „Сербска пчела или Нови Цветник"“ (који је издао 1838 Павле Стаматовић, у Н. Саду), изашла је непотписана песма „Черногорци“, на којој је мото;
„Seyn, oder Nichtseyn, dieses ist dile !табе. Shahespear."
„Серб, Нар. Лист" за 1846 доноси једно писмо из Лондона од К. Богдановића, у коме он описује „Роебз Согпег“ у Вестминстеру, преводи натписе са гробова, и на једном месту вели: „Поезија енгдеска числи се међу прве производе ума и срца човеческог ; па затим даје и превод стихова са Шекспирове статуе што се тамо налази.
Александар Андрић, познат по посрбљивању многих страних новела, такође је читао Ш]експира. То знамо по песми коју је објавио у свом „Зимзелену“ за 1849, а која има мало дужи наслов, и писана је још 1845. Та се песма зове: „Споменик главном врагу, моме и србскоме, Полковнику Јовану Сузану“. У њој Андрић узвикује:
„Шта се дакле јадан устремљујеш
|
„Ти Шилоче покрштени Жидче...",
а под звездицом нам доле објашњава: „Шилок у Шекспиру“. И у Андрићеву „Световиду“ (за 1858) излази, у преводу [еоргија Хапића, „Монолог из Хамлета (по немачком)“,
и то они редови који почињу са: „Бити, ил небити! питање е ово". ·
Као што видимо, дакле, наша је читалачка публика, још пре доба Лазе Костића, имала прилике да се на српском упозна са Шекспировом верзијом приче о „Ромеу и Јулији“ и са делићем из „Хамлета“, поред већ поменутих превода М. Светића. Онда долазе шесете године, када се Шекспиров утицај код нас врло интензивно осећа. Највреднији је Лаза
остић у ширењу Шекспирова култа, „Код Камиле" у Н. Саду 'скупља се једно мало литерарно друштво, — „лобцајхбридери", како их презриво назива А. Поповић-Зуб, такође преводилац Шекспира, али кога су они искључили били из
203