Nova Evropa

и објашњавањима, чланови кружока радили су и спремали се са више елана и међусобног поверења, и много брже и ефикасније, Таки су бар били кружоци које смо покретали ја и моји другови. Они су се, осим тога, разликовали од осталих и по томе што нису били строго и искључиво револуцијонарни, тојест нису само врбовали људе за директну акцију.

смо увиђали велику оскудицу јаких, самосталних, и борбених људи на свима подручјима отаџбине, а увиђали смо и то, да се многи честити и способни људи не могу предобити за директну акцију, зато што по својој природи нису склони том начину борбе, па смо мислили да базу рада за кружоке треба проширити. Принцип је био, да се у кружоцима организују сви способни, вредни и борбени нацијонални људи, без обавезе да непосредно суделују у револуцијонарним акцијама. Сви они морали су прихватити пре свега нашу југословенску концепцију и идеју уједињења изван Аустроугарске Монархије, сви су имали стајати као првокласни стручни људи на својим друштвеним положајима, сви су морали суделовати у јавном раду, и са својих положаја вршити револуцијонисање духова у правцу уједињења и ослобођења. Само посебни појединци долазили су у комбинацију и за директну акцију. На тој основи ми смо мислили да проведемо реорганизацију целе омладине, и са тим планом намеравали смо ступити пред „Народну Одбрану", Рат је међутим пресекао наше намере.

На концу, да се дотакнем још једног питања. Од неког времена поједини људи кушају довести у везу ову или ону организацију са нашом предратном омладином, чију акцију "тобоже настављају или преудешавају према садашњим приликама. Ништа није више погрешно од тога. Предратна омладина завршила је заправо своју акцију са завршетком Рата, Уз Рат је још понешто и радила потајно, у духу својих идеја. После Рата, она се више не осећа. Ми у Босни покушали смо и после ослобођења да наставимо акцију, која је започела још пре 1914 акомодујући се новим друштвеним потребама. То је био покушај такозване „Радене". Време и људи нису нам дали заправо, — морали смо престати. Било је покушаја и на широј основи, — такав је био онај конгрес „сенијора" 1919. али он је текао и свршио управо бедно. Ново време прекинуло је посве акцију предратне омладине, Она више не спада у садашњост него у историју. Некадашњи њени чланови унишли су у живот и измешали се са старијом генерацијом, макар и након оклевања. Ново време има своју омладину, која му одговара. Не улазим на овом месту у оцену те омладине; али, каква је да је, она и собом и својим радом припада садашњости. Оно пре Рата било је ипак нешто друго.

Јово Зубовић.

224