Nova Evropa

паству уведе у „прекрасну и предубоку поезију Православне Цркве“, попут Светог Дамаскина, Козме, Јосифа, Теофана, Павла Аморејског, Романа Слаткопојца, Андреје Критског, Авросија, и других. Уз то, Др. Николај значи ипак нешто више од Бозољца, и стога морамо његовој књизи посветити и више пажње, у неколико редака.

Обистинило се што смо раније предвиђали (види „Нову Европу" од 11. новембра 1921: „Један лажан апостол“): Др. Велимировић је коначно увидео да либерализам и хришћанство рђаво живе заједно, и епископски се бацио у наручје званичне Цркве. Али његов културни либерализам прошлости почиње да се свети своме негдашњем следбенику, и Г. Велимировић, ево, духовно умире прогутан хришћанским мистицизмом, бунцајући књижевно у једном нечувено опскурантском тону. Тако је постала његова „Духовна Лира“, тако је он постао песник-богомољац. Револуцијонар, са висине хришћанског социјализма, он је претходно идејама хришћанског либерализма завитлао ниже слојеве православног друштва; завладичен, он данас уводи те заталасане слојеве у конфесијоналне организације богомољаца, којима више не проповеда него — пева.

Нису то песме уметника, који се сав уживео у свој морални идеал, и сав трепти у његовој величини, Његов десетерац није однегована фраза која уметнички веша по ваздуху беле стубове и венце од ружа, већ уобичајен узус једног опсенара-жреца, који пропагира на „народски“ замаман начин, егове песме личе формом на песме оних уочљивих књига које се виђају под шатрама сеоских вашара и продају као „Народне Лире". Разлика је само у томе, што Николај Велимировић употребљава масу руских и старословенских речи (као: „алчући“, „жаждући“, „вражда", „лон“, „спешити", „зиждитељ“, „получити“, „воспренути“, „неподвижан“, „диханије", „страдални“, „животворјашчи“, „востати“, „усопши“, „вознети“, „шчедро“, „девственост“, „дејствије", „двер“, „сведвижитељ“, „возрети“, „вопљ“, „војин“, „торжество", „отшелник“, „сотворити“, „удоволити“, „сделати", „воздати“, „зорко“, „прозорљивост“, „ненавист“, „чертог“, „скверни“, „осторожан“, „невежди“, „столп“, „нишчи", „входити"“, „сајуз“, „одшедши“, „пригрузити“, „честан и нескверан“, „причастници“, „истјазавати“, и т. д.). Затим, нагон Г, Велимировића, из прозе, да кује нове речи, још је обилнији у његовим песмама („боготворан, сунцевидан, свеум, полузналац, богомислије, збесити се, обожити се, путеводитељ, бјелозаран, лучезаран, крстобрезно, милостројно, телогубитељ, хлебодавац, жизнодавац, богољубитељ, светломет, телосух, богонос, богољуди, домострој, богозаборав, благоухан, злољут, бујеслован“, и т. д.). Разумемо ово обиље језичног галиматијаса [Г. Велимировића; он није више хри-

227