Nova Evropa

шћанин-пророк, који стоји у средини ускипеле социјалне борбе, већ хришћанин-жрец, који зналачки посредује између људи и Бога, Он једини зна праву форму поднашања људских молба Богу, — и профани треба да знају да је то њима мање могућно, јер богови разумеју, и са вољом слушају, само старински језик предака, старословенски, недоступан обичним смртнима. Али не могу да схватим песника кад деље овакве сликове: „алчући-жаждући“, „дажди-вражди“, „дости-опрости“, „брижна-неподвижна“, „ћебади-телади“, „получи-удвостручи“,

„тосу-богоносу“, „требе-тебе", „сниде-виде", „молче-точе“, „веруј-исповедуј“, „неизмерни-лицезверни“, „совлеци-облеци", „сниди-засвиди", „тројединства-посинства“, „Хелиопољ-060- · пољ" (на пољу), „тихој-затихлој“, „трчи-врчи“, „зорко-торко“,

„тврдо срце ко копита-жита", „врда-спрда", „шљепи-залепи“, „слично-комадично"“, „мржње-злодржне", „дотле-потље“ ... Са гледишта књижевне форме, песме Николаја-Велимировића су без икакве вредности. Али су песме интересантне својом садржином. Занимљив је, например, став песников према Деви Марији: она је за њега „чедна“, „медна“, „многожељна. и дугочекана"“, „пресвета“, „грлица бела", „преблажена“, „небесна капија", „звезда јасна“, „венац воздержања“, „крин мирисни“, „небесна ластавица", „скорбних радосница“, „преизрјадна" | Чини ми се да је Г. Велимировић претерао, сметнувши с ума да он није католик, који гаји жарки култ према Мадони, већ смирени православни песник-калуђер. Још је занимљивији Христос Г. Велимировића. Та митолошка хришћанска личност преображава се непрестано кроз историју: свака нова историјска епоха даје му нов лик. О стварном Исусу ми ништа не знамо, јер јеванђелисти нису били биографи. Првобитни Христос, сиромашан Јеврејин и патријархалан комунист, после неколико векова постаје учени гностик александријски, затим Христос-полицајац Св. Августина, крвожедни Христос Св, Доминика, Христос који-одсеца језике за време Немање, Христос атејист и уметник за Леона Х, и, најзад, Христос — заштитник тешке индустрије, Он није обичан човек, нема одређен облик, живи врло дуго, и зато се више мења него обичан човек; боље рећи, он се увек тачно саображава променљивим осећајима својих обожавалаца. Христос Николаја Велимировића овако исповеда своју науку: — „Велика вас плата на небеси чека — Небо је са вама, никог не бојте се Не бринте за сутра, за дан који није — Не дођох да рушим ни једне ни друге — Кућу, оца, мајку, жену оставите, децу и богатство, па мени ходите — Благо оном смртном што двоје усвоји — зној, и сузе уз то, рај ће да освоји...“ — Несумњиво овакав Христос је антитеза црвеног бољшевизма; он беднима не проповеда организован отпор и буну, већ смирену резигнацију, која доноси рајске насладе на оном свету, лли

228