Nova Evropa

Г. Велимировић указује и на могућност револуције, подигнуту од врха црквене администрације, свештенства, јер грми: „Црква света и победна — Пребродиће мутне реке — Победиће све душмане — Разориће све препреке". — „Закон губи своју силу, — кад Бог хоће и где хоће..." Према песнику, свештеник треба да је и врач: „— Болује ли когод — Старешини цркве нека се пријави — Да му чита молбан, јелејем помаже Јелејем помаже по телу и глави..." Није ли ово отужна агитација за „горопадну молитву“ 7... Акакије, слуга, имао је свирепог господара, који га је мучио непрекидно и, најзад, убио, — слуга је остао послушан и после смрти; и песник га слави: — „Нема смрти за онога — ко послушност врши верно — Послушношћу душу спасе...“ Св. Августин био је искренији од нашег песника, јер је отворено говорио: „Христос није због тога дошао да учини робове слободним, већ да глупе робове учини добрим. Богаташи! Колико треба да сте обвезни Христу, који је унео поредак у домове ваше!,,,"

Г, Велимировић слави песмом вмч. Димитрија, и младог Нестора, који убија страшног Лија „главосека“, Међутим, за време Солунског Процеса, кад је требало помиловати несрећнике, у Лондону је речено: „Ко убије, да буде убијен“.., Пре Рата, Г. Велимировић за мало не уђе у клуб Слободних Мислилаца. Међутим, данас он за слободне мислиоце пева, да ће се њихова „душа истјазавати, за охола своја мудровања“. У време цара Клаудија, један човек имао је десетак хиљада робова на својим латифундијама. Зевс, Јупитар, и Јунона, нису се бринули за ове беднике, — али је на место њихово дошао Исус Назарећанин. Данас, један фабрикант има на расположењу по неколико хиљада радника, којима Николај Велимировић саветује послушност и резигнацију, и обећава загробни живот... Да ли је Г. Велимировић у истини, пре Рата, био револуцијонарни пророк, причао о хришћанској нади, и пред црном ондашњицом цепао своје одело и посипао главу пепелом, жедан нацијоналне и социјалне правичности 2...

Препоручујемо Николају Велимировићу да више не пева. Кад се бацио сасвим у наручје Свете Православне Цркве, нека само проучава црквене каноне, Није потребно да кује старословенске речи и деље рогобатне стихове. Ако пак богомољци хоће неку нову и тајанствену молитву од свога жреца, нека им отвори средњевековну књигу „Јеп" и прочита ову „молитву“:

тоадвадзоћ адвзадве азадзећ, аминљ ! епадзеп, епапавеп, две! Азаеј, амињ !

арђадзадзадха, ђаодва 45045 45о45 45005, амињљ! адха ађадзарућа, азарића, дзарђајо, и т. д, и т, д.

И његови чудоверци, „зиждитељи раја", видеће одмах у њему несамо богодана песника, већ и надсвеца наоружана дубоким тностицизмом Средњега Века. Веселин М. Вукићевић.

229