Nova Evropa

Црква, међутим, није тако поступила ни у једном случају, иако је имала за то прилике, и — рекли бисмо — иако је требало да тако поступи, ако би хтела остати доследна своме учењу. Модерно друштво, додуше, не трпи ограничења у исповедању мисли; али Црква, као конзервативна установа са утврђеним својим учењем од пре много векова, са свога гле-

дишта, има и права, и дужна је, да осуди свако одступање од“

свога учења. Ми ћемо овде да споменемо само два наша књижевника према чијем се неортодоксном, јеретичком, учењу наша Црква оглушила. Обојица су чланови клира, иако има међу њима разлике; али, обојица су постигли у црквеној јерархији највиши степен. Први од њих је наш највећи песник,

владика цетињски, Петар Петровић Његош; а други је, наш.

најбољи савремени беседник црквени, епископ охридски, Г. Николај Велимировић, ; На први поглед, Његош чини утисак човека чије ce peлигијозно гледиште не коси са учењем Цркве, Такав нам се нарочито приказује у „Горском Вијенцу“. Ту је он јасно изразио своју веру у Бога и у бесмртносг душе; али се већи у

њему налазе места која не би смела да поднесе Црква ни кад.

би била изречена од којег њена световног члана, а камо ли од њена првосвештеника. Међутим, у „Лучи Микрокозма“, где је Његош могао више да развије своје религијозне мисли, а на коме ћемо се ми једино и задржати, Његош је извесним својим схватањем одступио сасвим од учења своје Цркве, У разговору између Архангела и Бога, Бог вели о себи:

„Ја сам" — каже — „сам по себе био“. Бит по себе већ ништа не може, · Јер је против закона природе...

Његош дакле казује о Богу, да је испочетка сам био, али у тој самоћи није могао и да остане; зато, свет који је Бог створио, створио је по морању: Бог није могао а да га не створи. Међутим, по црквеном учењу, Бог је, будући у себи пресавршен, могао и сам да постоји, он је могао свет и да не створи; а створио га је, не због потребе, већ сасвим слободно; по својој доброј вољи. Најаче истакнуто одступање од црквеног учења јесте Његошево веровање у преегзистенцију душе. Учење о преегзистенцији душе састоји се у веровању, да су све човечје душе створене наједанпут у почетку свега, па будући да су згрешиле, шаљу се у човгчја тела да испаштају свој грех и да се очисте, Еегош је приказивањем, да је душа Адамова, заједно са свима осталим човечјим душама, учествовала у побуни Сотоне противу Бога на небу, стао на једно чисто јеретичко гледиште. По његову схватању, душе чове“ e. су створене пре њихова тела, и на тај начин је призива сељ

кве одбачено, учење о преегзистенцији душе. По

рквенол

ој Но

401